Društvo

Sećanje Slobodana Pajića na „Bele višnje“ i Aca Guštera

 ALEKSANDAR SLAVIKOVIĆ – ACO GUŠTER (1949-2017)

ODLAZAK U LEGENDU

Osnivač i gitarista grupe „Bele višnje“ iz Čačka Aleksandar Slaviković, popularni Aco Gušter, preminuo je 23. oktobra u Beogradu, a sahranjen 30. oktobra na Bežanijskom groblju. U znak sećanja i poštovanja, objavljujemo kratku Slavikovićevu biografiju, ali i priloge o grupi „Bele višnje“, kao i sećanje Slobodana Pajića na slavno vreme, „Bele višnje“ i Aca Guštera

Aleksandar Slaviković rođen je 7. aprila 1949. godine u Apatinu. Vrlo rano (1951) ostaje bez oca i sa majkom se seli u Gornji Milanovac (1955). Od šeste godine počinje da svira gitaru i sa majkom se  1962. seli u Čačak. Svira u orkestru OŠ „Vuk Karadžić“, a ubrzo i u džez orkestru KUD „Abrašević“. Popularne igranke u „Abraševiću“ su prvo mesto gde stiče značajno iskustvo.

Onda dolaze „Bele višnje“…

A 1967. godine Aco Gušter upisuje Tehnološki fakultet u Beogradu, gde i nastavlja dalje bavljenje muzikom. Do 1974. godine svira sa beogradskim sastavima „Studenti“, „Plamenih pet“ i „Crni biseri“. Od 1974. do 1979. često je na turnejama po SSSR-u, gde svira u pratećim orkestrima Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića na dugim turnejama.

Od 1980. godine prestaje sa aktivnim bavljenjem muzikom  i od 2000. povremeno po klubovima nastupa sa bluz i rok sastavima.

 

БЕЛЕ ВИШЊЕ

Група је настала у јесен 1962. године. Засењени музиком Литл Ричарда, „Шедоуза и Битлса, голобради дечаци између 14 и 17 година оснивају бенд који ће, како се касније испоставило, бити узор генерацијама чачанских музичара. Прву поставу „Белих вишњи чинили су Александар Славиковић Гуштер (соло гитара), Љубодраг Јовановић Боровац (бас гитара), Зоран Сокић Соле (клавир), Мишо Илић (ритам гитара), Драган Максимовић (бубњеви), као и вокални солисти Слободан Пајић Пајо и Мухамед Хукић Мујо.

Кренуле су свирке на игранкама у Чачку („Желе и „Абрашевић).  До краја лета 1963. године, у Чачку, Ариљу и Краљеву, одржано је неколико врло успешних концерата.

У другој половини 1963. формирана је нова постава ансамбла. У групу долази Стево Радовић (ритам гитара, вокал и композитор), а за бубњеве седа Драган Радоњић.  Од старе поставе остају Ацо Славиковић – соло гитара, Слободан Пајић (вокал) и Зоран Сокић, који са клавијатура прелази на бас гитару. Крајем јесени 1963. године, у групу се враћа Мухамед Хукић, певач. Тако настаје најуспешнија постава вокално-инструменталне групе „Беле вишње.

Свирају се матинеи и игранке у „Желу и великој сали Гимназије, а редовно се одржавају и „Сусрети четвртком“ у Учитељском дому у Чачку. „Беле вишње гостују широм Србије: Крагујевац, Прокупље, Краљево, Трстеник, Врњачка Бања, Крушевац… Један од наступа за памћење био је онај у београдском Дому синдиката, 8. марта 1964. године, поводом годишњице Пете београдске гимназије. То је био програм у коме су наступали Мија Алексић, Мики Јевремовић, балетска група Бориса Радака, ВИС Искре (једна од првих београдских рок група)…

У марту 1965. године, мења се састав, јер бубњар Жеки одлази у војску. Његово место преузима Слободан Пајић. У том саставу „Беле вишње наступају на Првој гитаријади. Она је почела тачно у подне 9. јануара 1966. године,  у Хали 1 Београдског сајма. Учествовале су познате југословенске групе „Силуете, Елипсе, Пламених пет, Индекси, Искре

„Беле вишње“ су, и поред тога што су били група која прва наступа, изузетно добро поздрављени од стране још незагрејане публике. Међутим, својим наступом, за тренутак су збунили више хиљада посетилаца, првим акордима композиције којом су почели свој програм. Наиме, то је била инструментална обрада старе српске народне песме „Црне очи цуро имаш”.

Највећа рок манифестација у нашој земљи до тада  почела је једном фолклорном темом.

„Вишње“ овде освајају седмо место и захваљујући овом наступу потом учествују на великим рок спекталима тог времена, „Електро-шок“ и „Парада ритмова“.

Беле вишње улазе у Студио 5 Радио Београда ради пробних снимања. Нажалост,  из тог периода није остао ни један сачувани снимак.

На Другој гитаријади, 23. јануара 1967. године, група „Беле вишње наступа у следећем саставу: Александар Славиковић (соло гитара), Мики Вукадиновић (бас гитара), Стево Радовић (ритам гитара), Предраг Радоњић (бубњеви) и Мухамед Хукић (вокал).  Овај наступ крунисан је и изванредним трећем местом, иза група „Црни бисери и „Делфини из Сплита.

Крајем 1973. године „Беле вишње престају са радом, али се почетком 1991. поново окупљају у саставу Владимир Шуњеварић Шуњо – соло гитара, Стево Радовић – ритам гитара и вокал, Јован Матијашевић Јофке – бас гитара, Предраг Радоњић Жеки – бубњеви и Слободан Пајић – вокал.

У препуној сали хотела „Београд у Чачку, 31. маја 1991. године,  овај састав обележио је свој нови почетак.  У фебруару 1994. снимају неколико ауторских композиција за албум „Песме наше младости“, у продукцији ПГП „Звуци галаксије”.

У групи су повремено свирали и следећи музичари:  Желимир Филиповић  Желе, Слободан Рабреновић Поп, Јован Матијашевић Јофке, Зоран Бранковић, Владимир Шуњеварић Шуњо, Борис Капетановић.

Слободан М. Пајић

ПРИЧА ЈОШ НИЈЕ ЗАВРШЕНА

Нисам сигуран да ли је баш све било тако, односно, овако како ћу испричати. Време је учинило своје. Много се и заборавило.

Пре нешто више од 48 година, ушао сам у причу о „Белим вишњама“ и чини ми се да та прича још није завршена.

Међутим, много пре тога певао сам на школским приредбама, у основној, а касније и у Техничкој школи. Био сам и у хору КУД „Абрашевић“. Такмичио сам се на локалним манифестацијама „Микрофон је ваш“, „Златни микрофон Чачка“. Учествовао сам у програмима КУД „Дуле Милосављевић“, ишао на концерте са њима, али увек као певач поп музике. Те, 1962. године, на такмичењу „Златни микрофон Чачка“, ушао сам у финале и освојио друго место са баладом Везана за зрно песка“. На том такмичењу је, између осталог, учествовао и Стево Радовић, који је, 1963. године, постао члан „Белих вишњи.

А како је све почело? Како су почеле „Беле вишње? Мислим, како сам ја почео са „Вишњама“?

Е, то је већ непознаница за мене. Не могу да се сетим ко ме је позвао, али сам се једне каснојесење вечери 1962. године нашао у кући Драгана Максимовића, у Креновом пролазу бр. 4, у улици која је тада водила, иза „Баште 1. мај, према Старој пивари, а и сада постоји, од Улице кнеза Милоша према згради „Електродистрибуције“.

Тада је то за мене била прва проба са „Белим вишњама“. Ту су се нашли Александар Славиковић Ацо Гуштер (соло гитара), Љубодраг Јовановић Боровац (бас гитара), Мишо Илић (ритам гитара), Зоран Сокић Соле (клавир), Драган Максимовић Максо (бубњеви), а као певачи Мухамед Хукић Мујо и моја маленкост. То је била и прва постава „Белих вишњи“ која се појавила у јавности. Прави почетак рада „Вишњи“ био је неки месец раније.

У то време црнобеле телевизије, „супрафон“  грамофона и  витасокова, тешко се долазило до иностраних грамофонских плоча, а још теже до одговарајућих инструмената и потребне технике. Наравно, говорим о средњем слоју грађанског друштва, које је тада још постојало. Уосталом, ту нема ничег изузетног у нашим почецима, тј. све групе које су тада настајале почињале су са сличним проблемима. Музика се скидала са тада ретких плоча и ноћних програма Радио Луксембурга и сличних радио станица које смо слушали по целу ноћ.

Елем, како ми је једном приликом причао Љупче Боровац, главне ствари су се догодиле код његовог пријатеља и комшије Данка Вуловића, у подруму зграде у којој су становали, у Улици Радиша Поштића бр. 6.

Како су се упознали Ацо Гуштер и Боровац? Па, пошто су Ацова мајка Марија и Боро Јовановић, Љупчетов отац били колеге, просветни радници, а Боро је био, између осталог, и музички образован, односно свирао је неколико инструмената, Марија га је замолила да Ацу држи часове гитаре. Међутим, то он није могао да прихвати, због других обавеза, а и због тога што је сматрао да је Ацу потребан много бољи учитељ, па му је препоручио наставника са којим је Ацо надоградио своје, до тада самоуко, бављење гитаром. Љупче и Ацо су се тако упознали, па и поред четворогодишње разлике у годинама нашли су заједничке музичке рок теме. Слушао се Радио Луксембург, а на њему музика група „Шедоуз“ (The Shadows), „Чемпс“ (The Champs), „Битлс“ (The Beatles), затим, Литл Ричарда  (Little Richard). Код нас су се већ појавиле „Бијеле стреле у Загребу, а у Београду група „Искре. Пошто је и Боровац свирао гитару, почели су да се преслишавају о ономе што су чули на „Луксу“ претходне ноћи и спонтано се појавила идеја о оснивању вокално инструменталног састава. И тако је кренуло тог лета 1962. године.

Ацо Гуштер је тада био „заљубљен“ у Хенка Марвина (Hank Marvin) и знао је да је соло гитара његово музичко опредељење, док је Боровац волео бас гитару. Остали чланови будућег ВИС-а постали су Мишо Илић, изванредни ритам гитариста и Драган Максимовић, бубњар, обојица школски другови Љупчета Боровца. Како и кад је Зоран Сокић Соле, који је свирао клавир, дошао у групу нисам сигуран, али је чињеница да је његов старији брат био пријатељ и школски друг Љупчета Боровца. Иначе, Соле је био музички најобразованији у групи, јер је непосредно пре тога завршио музичку школу.

Први скуп будућих рокера и прве пробе догађале су се у згради у којој је Љупче становао, у подруму његовог комшије Данка Вуловића, у Улици Радише Поштића бр. 6.

Али за све то што су наумили били су потребни и одговарајући инструменти, а не акустичне гитаре на којима су тада пробали. Боровац који је вечито нешто волео да прави и поправља решио је да направи „праву“ електричну гитару – „дашчару“, али на основу слике из новина. Како је тада рекао „Ма било је важно да личи, а видећемо како ће да звучи“. Искористио је врат неке старе гитаре, магнети су се куповали, а све то је повезао и оживео Слободан Видојковић, од првих проба, технико ВИС „Беле вишње.

Тако је у Данковом подруму, током летњег распуста 1962. године, почела да се ствара историја „Белих вишњи“ и рокенрола у Чачку.

Слободан Пајић Пајо

Priredio: Dusan Darijevic

 

Оставите одговор