Накит је увек био много више од детаља украшавања. Симбол је и друштвеног статуса, уметничког укуса, саме личности власника, па и дародавца, који на овај начин упућује поруке, јавне или интимне. Посебаним језиком говоре детаљи и начин израде накита… Тако је од најдавнијих времена на свим просторима. У жељи да пробуди знатижељу јавности, Народни музеј је прошле суботе, 16. маја, посетиоцима показао само део старог накита, а поводом Међународног дана музеја и Европске ноћи музеја. Изложба под називом „Сјај прошлости“ обухвата накит из археолошке и етнолошке збирке који Народни музеј има у свом власништву. Аутори изложбе су археолози Александра Гојгић и Вујадин Вујадиновић, и етнолог Ивана Ћирјаковић. Истог дана уметница Ивана Кнежевић организовала је креативну радионицу за децу, инспирисану, управо, изложеним предметима.
Најстарији археолошки експонати су из античке збирке, односно, из римског периода, а публика је могла да види и део средњовековне ризнице. Свака изложена драгоценост има јединствене приче, не само о времену из кога потиче, које могу ишчитати добри познаваоци. Такве приче о изложеном накиту испричао је археолог Вујадин Вујадиновић.
– Највећи број налаза римског накита (3. и 4. век н.е.) потиче из једне некрополе, односно гробља, које се налазило на простору порте данашње Цркве Успења Пресвете Богородице. Реч је о веома разнородном накиту, има га од племенитог метала, злата и сребра – објаснио је Вујадиновић.
Изложена сребрна фибула (копча), управо из тог периода, користила се за плашт. Веома је луксузна, украшена је филиграном, односно „псеудогранулацијом“. Према речима Вујадиновића, ове копче које се у археологији зову донатива, поклон су припаднику војног позива. Добијао их највероватније од самог цара, као одликовање за успешну војну службу. Дариване су мушкарцима, али су налажене и у гробовима деце, јер су се преносиле на следеће генерације као породично благо. Ово су предмети из релативно скоријих ископавања, која су рађена од 2004. до 2007. године.
– Има предмета који носе јасну симболичност. Такви су прстен од сребра на коме је утиснуто „FTV“ (Utere felix), у значењу да се користи у здрављу, са срећом, као и две златне наушнице са „Херакловим чвором“, које су прилично чест налаз, а требало је да штите оног који их носи. Овај чвор везује се за епизоду мита о Хераклу (Херкулу) и краљицу Амазонки која је на тај начин везивала свој појас – испричао је Вујадиновић.
Ништа мање занимљиви су и средњовековни примерци. Сребрни прстен печатњак (14. век) нађен је осамдесетих година у гробу властелина Николе Косијера, у селу Мајдан на Руднику. Интересантна је наушница, сребрна са позлатом, нађена је у Коштунићима, а потиче из времена цара Душана. Она је прешла велики пут, излагана је на неколико великих светских изложби. Друга иста налази се у Народном музеју у Београду.
И етнолог Ивана Ћирјаковић нагласила је да је накит кроз историју имао веома широку примену у свим друштвеним слојевима, као детаљ у одевању, носилац симболичког обележја, статуса. Облик накита мењао се кроз епохе, био је непосредни пратилац сваке ношње, осликавао њена обележја и карактеристике. Имао је и симболично значење као амајлија, заштита од злих сила, попут симбола круга, спирале, змије…
– Изложили смо предмете који се не виђају често, истакли смо оне највредније и најлепше. Ношени су на овој територији, од Старог Влаха, до чачанског и милановачког краја, а мајстори који су радили накит били су са разних страна. Појас (ћемер) је рад кујунџија из Котора и Скадра, а носила га је, претпостављамо, млада жена из Прањана. Откупљен је пре десетак година од наследника. Наруквицу је радио кујунџија из Сарајева, а ношена је на територији Чачка… Кроз изложбу смо хтели да представимо разне технике рада, филигран, гранулацију, ливење – испричала је Ћирјаковић.
Накит настао крајем 18. и у 19. веку има особине динарског накита, са изразитим оријенталним утицајем. Углавном је од метала, претежно легура сребра, бронзе са позлатом или посребрењем. Предмети су ливени, искуцавани, филигрански, уз употребу сребрног новца, са додавањем стаклених уметака, карнеола и корала. У орнаментици преовлађује геометријска стилизација биљних облика, навела је Ћирјаковић и додала да наш народни накит нема много оригиналних облика, јер се највећим делом угледао и прилагођавао често измешаним утицајима Истока и Запада. У накиту старије радиности више су приметни оријентални утицаји, док у периоду после одласка Турака све више поприма европска обележја…
Ивана Кнежевић и петнаестак деце из „Креативне јазбине“ догађају су дали посебну драж и живост. Инспирисани изложеним накитом, они су кроз разне технике осмислили и представили традиоционалне, а модерне реплике.
– Концепт је да то буде колажни приказ, а деца воле и рад са клејом (маса слична пластелину). Надам се да ће кустоси наћи место за њихов рад, а деца увек пожеле и нешто да понесу својој кући, што је добро, јер тако развијају своју причу и у породици – рекла је Ивана Кнежевић.
И ова радионица је подстакла дечију креативност. Били су веома заинтересовани за саму изложбу, а онда је њихова машта створила сопствени одраз виђеног. Сви изложени примерци су изузетне лепоте и непроценљиве вредности. Лако се могу уклопити у моду и савремене епохе. Како каже Ивана Ћирјаковић, идеја да се праве њихове реплике је стара. До сада то није урађено, али постоји нада да ће се то реализовати, као што је то случај у многим музејима у Србији и свету.
Весна Тртовић
Фото: Народни музеј и В. Т.
ИНСПИРАЦИЈА ЗА НОВЕ ИЗЛОЖБЕ
Најновија открића су са Римских терми, али је на том локалитету потпуно другачији накит, који овог пута није изложен, попут укосница за косу различито обликованих од костију. На простору Господар Јованове улице налазило се римско гробље, у античко доба често у близини самих терми.
– На самим Термама нашли смо један гроб, у коме су биле две мале стаклене амфоре, изузетно очуване. Занимљив је и гроб једног војника са великом гвозденом фибулом и једним гвозденим привеском. Ове године наставићемо ископавања на том локалитету – најавио је Вујадиновић можда и нека друга велика открића.
Изложени накит из археолошке збирке, углавном, није у сталној поставци Народног музеја, а намера је, каже Вујадиновић, да периодично организују изложбе како би приказали јавности богатство својих колекција.
