У недељу, 31. августа, обележен је годишњи помен Борисаву Бори Ђорђевићу, фронтмену култног рок састава „Рибља чорба“. Упокојио се 4. септембра 2024. године у Болници у Љубљани, а по сопственој жељи, сахрањен је 7. септембра, на Градском гробљу у Чачку, граду, у коме је рођен 1. новембра 1952.
Поводом годишњице од смрти подигнут му је и освештан споменик у присуству супруге Дубравке Милаковић Ђорђевић са сестрама, сина Бориса, музичара са којима је читавог живота сарађивао, градског руководства, пријатеља. Чачански медији нису били позвани, иако Бора никада није одбио интервју за „Чачански глас“, напротив, читао га је, а повремено и тражио више примерака! О томе и непролазним вредностима његове музичке каријере ће заувек сведочити странице нашег недељника и поруке које је слао пријатељима у Чачку.
Бора Чорба, био је један од најпознатијих и најпопуларнијих музичара српске и југословенске рок сцене, песник, главни вокал, текстописац и оснивач чувене рок групе „Рибља чорба“. Музиком је почео да се бави са тринаест година, а био је члан многих чачанских бендова: „Хермелини“,1965. године, са гитаристима Борком Илићем и Првославом Савићем и бубњаром Ацом Димитријевићем чиме је започела његова музичка каријера; „Дечаци са Мораве“, „Весници љубави“, „Сафири“ и „Чачански племићи“, а са будућим фронтменом групе „СМАК“ Радомиром Михаиловићем Точком, радио је у саставу ПОРС – „Последњи остатак романтичног света“.
„Рибљу чорбу“ основао је 15. августа 1978. године, са Мирославом Алексићем, Радиславом Којићем и Мирославом Милатовићем, са којом је снимио више од двадесет албума. У првој деценији рада настали су култни албуми продавани у милионским тиражима: „Кост у грлу“, „Покварена машта и прљаве страсти“, „Мртва природа“, „У име народа“, „Вечерас вас забављају музичари који пију“. На албуму „Нојева барка“ из 1999. поново сарађује са Бајагом на песми „Где си“, а успех доживљава и са албумом „Пишање уз ветар“ 2001. Памте се и певају и данас антологијски хитови: „Погледај дом свој анђеле“ (наслов је урезан и на Борин споменик, као сатирични стих и опомена за сва времена), „Лутка са насловне стране“, „Назад у велики прљави град“, „Два динара друже“, „Остаћу слободан“, „Неке су жене пратиле војнике“, „Нећу да испаднем животиња“, „На западу ништа ново“… Објавио је и десет књига поезије. Награду Академије „Иво Андрић“ добио је 2018. године за збирку поезије „Пусто острво“. Добио је више друштвених и музичких признања, а поводом Сретења, 15. августа 2021, награђен је Орденом Карађорђеве звезде првог степена.
Чачани, који су студирали осамдесетих у Београду, сретали су га редовно у ресторану „Гргеч“, на углу Булевара револуције и тада Улице Бориса Кидрича, данас Београдске. И ту је копча, према једној причи, са називом бенда. Од 2014. је живео у Словенији, Љубљани, али је често гостовао у Србији. Волео је Чачак.
На годишњици поред споменика и Душан Конда са супругом Јеленом. Најбољи Борин пријатељ у Словенији, власник ресторана „Шпица“ у Цељу и руководилац Кајак-кану клуба „Шпица Цеље“, носио је крст на сахрани, возио је Бору на концерте, дружили су се. За њега је Бора наручио акварел портрет код свог чачанског пријатеља, сликара Милана Чакајца како би му приредио изненађење за рођендан о чему је сачуван видео запис… Одушевљени Конда развио је ролну и похвалио умеће сликара. Како га је живот спојио са Бором у једној поруци Конда пише:
-Ту сам скоро 50 година, а као председник Клуба од маја 1985. Као јуниор и касније као сениор био сам у спусту репрезентативац Југославије. После великих проблема са кичмом и операција у Клиничком центру у Љубљани, кад сам имао 25 година, то је био крај каријере, тужна прича… Када сам раних осамдесетих највише веслао само сам слушао „Рибљу чорбу“. Имам СВЕ њихове албуме и знам све песме… Тада нисам ни сањао да ћу бити једног дана брат са Бором.
Слично изненађење, поклон акварел Милана Чакајца, приредио је Бора и свом пријатељу Војиславу Коштуници и његовој супрузи. Коштуница је био присутан на годишњем помену, као и Жика Јелић, Јоца Змај који је заменио Бору у „Рибљој чорби“, Џинџер и Вицко Милатовић, Жељко Самарџић… Наравно и прва постава Бориних „Хермелина“, Ацо Димитријевић и др Прле Савић, његови Чачани и многи други.
Бора Чорба и сликар Милан Чакајац били су дугогодишњи блиски сарадници и пријатељи. Отварао је Бора више пута изложбе Чакајца у Београду и по Србији, уступио му своје стихове са потписом за аквареле града Чачка на сувенирима који гласе: „Добили сте шта сте хтели града Чачка акварели“. Како је Милан сликао тако је Бора писао стихове инспирисан мотивима његових слика: „Воде реке Мораве болесне опораве“ и последњи пут кад су се чули 14. јула 2024. био је у болници у Марибору након последњег концерта одржаног у Шамцу. Послао му је песму посвећену Слатинској бањи… И болестан је писао, у две поруке Милану је стигла песма… Ишло му је лако са стиховима. Тај дар од неба кроз стихове и музику подарио му је вечност, тако да утешно закључујемо, шта је година физичког одсуства у поређењу са вечним присуством његовог духа. Живеће Бора…
Зорица Лешовић Станојевић
Фото: Милан Чакајац
