Društvo Grad Kultura

Tekst Rastka Radičevića povodom smrti Raška Jovičića, napisan davne 2004.

18268165_10154673942983230_5651065842277185134_nTekst Rastka Radičevića povodom smrti Raška Jovičića, napisan davne 2004. i objavljen u Čačanskim novinama

IN MEMORIAM

Raško Jovičić
(1964. – 2004.)

Šta reći o Rašku Jovičiću sada kada ga više nema.
Boem. Pesnik. Genijalac…
Čovek kakvog imate priliku samo jednom u životu da upoznate.
Hektolitri Morave proticali su pored svih nas dok je, polako ali sigurno, patina i rđa oblagala naše duše, ćineći nas malim i ništavnim u odnosu na vreme koje je svojim tokom merila.
I svi smo postali nešto, uglavnom ono što nikada nismo želeli da budemo, a jedini je Raško ostajao ono što jeste, ne obazirući se na, tričave, sitnice, kakvo je vreme ili godine koje ono sa sobom nosi.
I došle su ptice! Hiljadu puta su bile tu.
Donosile su i odnosile, sve ono o čemu je Raško, tako genijalno, umeo da peva. Donosile su prve ljubavi i prve poljupce, začinjene zvukom melanholije i mirisom tog septembra koji će obeležiti njegov život vo vijek i vijekova. Amin.
Odnosile su nadanja, očekivanja i živote dragih prijatelja, ali su, na žalost i sve nas učinile starijim i ozbiljnijim ljudima. Kažem ljudima, jer su ubijale decu u nama. Decu željnu igre i stvaranja. Decu željnu života. Na kraju su pokupile i Raška kao svoj najvredniji trofej.
Bio je „vunderkind“, obećavao je mnogo, a mnogo je i dao. Rodjen je u tom septembru 1964. godine. Verujem da su tada padale nezaustavljive kiše. Kiše koje su ga, još kao dete, usmerile i odredile, ka patnji i razumevanju. Razumevanju sveta, života i svih onih sitnica koje ga sačinjavaju. Patnji, svetonazorskoj, koja u svakom od nas svija gnezdo, satkano od sirovog mesa svakodnevnog života.
I dok je Raško pisao i pevao pesme, u horu u kome su se smenjivali i dopunjavali Rakac, Poluga, Peca, Mikena, braća Teofilović, Pele, Risim, Burduš, Mimi, Alempije, Buco i Grož|e, Damjan i Đorđe Vukadinović, Lekso, Aco Savić i gomila drugih ljudi, vođena sličnim idejama i zagledana u iste horizonte, mnogo je vetrova protutnjalo čačanskom kotlinom i mnogo se loših stvari dogodilo.
Za Raškove pesme, teško da je bilo mesta. Došli su neki novi ljudi i neki novi zvuci, noseći sa sobom mrak. Raško se nije snalazio u tom mraku, kao što se u njemu ne može snaći nijedan čovek svetlosti. Pio je. Pokušavao je sebe da nadje u drugim svetovima, ali ipak, u svim tim svojim traganjima, Raško je ostajao Raško i na tome, zlobnici mogu samo da mu zavide.
Mnoge je nagrade Raško dobio. Nema razloga da ih ovde nabrajam, jer ovo je priča o čoveku i mislim da tu za, puki, materijalizam nema mesta. Volela i cenila ga je Desanka Maksimović. Voleli su ga i cenili svi koji su imali tu sreću da ga upoznaju. Vole ga, i dalje, svi dobronamerni i misleći ljudi, barem u ovom gradu, a što je najbitnije, vole ga i vole}e ga njegova supruga, kao i dve divne ćerkice koje je svima nama ostavio u amanet, na staranje.
Raško Jovičić, umro je tiho u čedrdesetprvoj godini života, i paradoksalno, u odnosu na sve ono što je stvorio, on je veoma tiho i živeo.
Ali, ja ne mogu da zamislim da je Raško mrtav. Ne, ja ga vidim u svakom od nas. I dalje se smeši, pije i peva. Joj, ljudi, kako glasno peva, nikada glasniji nije bio!
Počivaj u miru, Raško, življi si nego ikada!

Rastko Radičević

„Čačanske novine“,
novembar, 2004. godine.

Оставите одговор