У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА „ТРАДИЦИЈА КАО КОНТИНУИТЕТ“
У Галерији Народног музеја, прошлог петка, 25. априла, отворена је изложба „Традиција као континуитет – традиционална техника веза у савременој уметничкој продукцији“. Организатори изложбе су Народни музеј Чачак и Центар за визуелна истраживања и развој визуелне културе “Круг”. Аутор пројекта је Божидар Плазинић, а за продукцију радова била је задужена Светлана Ружичић.
На изложби „Традиција као континуитет“ представљени су радови који деле заједничку идеју да се традиционално женско рукотворство развија у духу савремених визуелних тенденција, а кроз различите концепте ликовног деловања. Публика ће до 12. маја имати прилику да види радове Иване Аранђеловић, Александре Гордић, Милице Дукић, Далиборке Ђурић, Марине Чубрило, „НЕпрактичне жеНЕ“ (Ленка Зеленовић, Пава Мартиновић, Бригита Бађо и Владан Николић) и „Арт дијалог“, као и „Куварице“ из фундуса Народног музеја Чачак.
Од првог „Школског закона Кнежевине Србије“ из 1814. године, преко свих каснијих закона о школству, помиње се школовање женске деце. Тим законима планиране су посебне школе за женску децу старију од десет година. У њима, током шестогодишњег образовања, поред општих предмета, био је предвиђен и ручни рад, као још једна активност уз певање и лепо понашање.
– С обзиром на то да су у прошлости од раног детињства девојчице подучаване како да израђују рукотворине, да плету, хеклају, ткају, везу, ручни рад се у текстилу највише везује за жене. Зато, жене које ручно израђују производе од нити имају „златне руке“ којима стварају уметност. Осим свести о националном значају, увиђала се и економска вредност и важност народне ношње и рукотворина, па се деловало на њиховом очувању – рекла је Делфина Рајић, директорка Народног музеја, на отварању изложбе.
Везење има дугу и богату историју која сеже уназад хиљадама година. Први записи о везу потичу из Кине и Египта, где су богати мотиви и прецизни детаљи коришћени за украшавање одеће и текстила.
– Током векова техника се развијала и ширила светом, усвајајући разноврсне стилове и мотиве у различитим културама. Чини се прихватљивим оцена да је жена везом изражавала своја осећања: љубав, веру, тугу и наду. Везом су се бавиле, не само жене из народа, већ и жене из највиших друштвених слојева. Везло се на дворовима српских владарки и кнегиња, али и у манастарским ћелијама. Још од средњег века вез је у Србији био део свакодневног живота жена. Ручни рад који је коришћен у свим слојевима, разликовао се само у материјалима који су коришћени. На дворовима српских владара вез је тертиран као уметност. С друге стране, народни вез је био од скромнијих материјала, али једнако богате израде и лепоте. Мотиви, често инспирисани локалном традицијом, природом, митологијом или једноставно маштовитошћу уметника, набављани су код занатлија „трукера“, који су се бавили израдом или набавком узорака за вез и њиховим преношењем на платно. Везиље су и саме копирале мустре на платно, а мотиве су налазиле у часописима, односно, штампаним књижицама са узорцима, које су у Европи биле заступљене већ од 16. века – подсетила је Делфина Рајић.
Данас, вез и други видови женског ручног рада користе се, не само за украшавање одеће и домаћих текстилија, већ и за стварање уметничких дела која се излажу, остављајући на тај начин неизбрисив печат на текстилној уметности, чувајући наслеђе и традицију стварања лепоте помоћу игле и конца, нагласила је директорка Рајић.
Идеја примене традиционалних народних занатских умећа у савременој уметничкој пракси видљива је кроз различите уметничке контексте. Примере примене традиционалне технике веза представља изложба „Традиција као континуитет“, коју је отворио аутор пројекта Божидар Плазинић, ликовни уметник.
– Развијањем дигиталних технологија традиција је запостављена. Традицију смо ограничили на мртво тело, а у ствари традиција треба да буде живи дух. Која је то „нит“ која спаја традиционални, народни занат и наше време? Шта се данас догађа у савременој уметности, уопште, не само у нашој? Шта је данас она, жена, куварица? Кажем куварица, зато што је у нашој традицији, у патријархалном систему, она у директној вези са женским рукотворинама. У том систему су се знала правила, „место“ жене, њена функција. Она се ручним радом обраћала мужу, свекрви, деци. Како се данас обраћа у техници веза? Од наученог текста, од лекције како треба, стигли смо до лекције како јесте. Нова генерација уметника иде ка социјалном контексту, тражи своја права, тражи своје место, обраћа се друштву, излази из куће… – рекао је, између осталог, Божидар Плазинић.
Н. Р.
