U Ljubiću, 11. septembra: SVEGA K’O NA VAŠARU

U Ljubiću, 11. septembra

SVEGA K’O NA VAŠARU

Ove godine na dan Usekovanja Jovana Krstitelja, dan kada je Irodijada, uz zanosni ples svoje ćerke, zatražila od cara Iroda glavu Jovana Krstitelja, u Čačku se tradicionalno održava vašar, na pijaci u Ljubiću.Trgovalo se i kupovalo kao i obično, dobar deo dana uz lepo sunčano vreme, a onda su pri kraju dana kiša i jak vetar rasterali kupce i mušterije i priroda se za čas preobratila uz stravični “ples Male Irme“

Na vašar, 11. septembra, Čačak, od samog jutra, svake godine ispuni veliki broj ljudi iz okoline, jedni prodaju, drugi u sve manjem broju kupuju, ali obavezna gužva je tu, ako vremenske prilike to dozvole. Lep, topao, sunčan dan od samog jutra, a narod pristiže na vašar iz dva pravca, od autobuske, Lominom i Bate Jankovića do Ljubića, ili železničkom, pored pruge, uz vozove putničke i transportne, koji redovno saobraćaju, ali ih je sve manje. Odabrasmo do vašara ovaj drugi put, uz prugu. Naroda ima na stanici, a ima i u oba pravca, onih koji se već vraćaju iz Ljubića sa mršavim pazarom i žure kući i onih koji se, kao u Africi ili negde u Južnoj Americi, probijaju uskim stazama uz prugu. Sa desne strane, uz granicu nekadašnje industrijske zone, kovrag metar visine, a po suncu i vrelini iz vrzine, namernicima prete razna moguća iznenađenja, u vidu poznatih i nepoznatih živuljki koje se mogu zapatti u velikoj travi.

Jovan Sekovan, kako narod u ovom kraju voli da zove dan stradanja Jovana Krstitelja, je od vajkada veliki praznik. Na ovaj dan se ne obavljaju veliki jesenji radovi na njivama, niti majstorski, po propisanim crkvenim pravilima vernici strogo poste, a po običajima se drži da se tog dana ništa crveno u usta ne uzima od hrane i piće, sve ono što bojom podseća na veliko stradanje i krv krstiteljevu. Tako pravila i običaji kažu, a narod k’o narod i pridržava se, a i ne, kako je ko uostalom naučio i svikao.

Brzo se uz prugu stiže do Ljubića, protutnja čak i podnevni voz iz Kraljeva za Požegu. Od pruge se do samog ulaza u pijac treba spustiti strmom stazom. Naroda na sve strane, prodaje se, kupuje. Nekad se govorilo: „Ima svega k’o na vašaru, od igle do lokomotive“. Sad je tačnije reći: “Ima svega k’o na vašaru, od ariljskog veša do nameštaja“. A tako i jeste, duž same ulice, što na tezgama, što na zemlji, na prostrtim ciradama u prašini, baš svega: ariljski veš, raznih boja i dezena, veličina i modela, muški i ženski, čarape svih vrsta, četiri para za sto „banki“. Tu je i grnčarija, mala, velika, tepsije i lonci, za kuvani kupus i pasulj, ima i kotlića svih veličina, za čorbe i gulaše. Drvenarija je obavezna na vašarima, ona sitna kuhinjska galanterija, varjače, kutlače, mlinčići, avani i druge kuhinjske potrepštine. Ima drvenih stolica i stolova, hoklica, tronoški, šamlica, a bogme i pravog pravcatog nameštaja, samo kupaca slabo. Ima metli, običnih i brezovih. Odeće i obuće razne, kineske, turske, svakojake, za žene, decu, muškarce. Ima robe nove, polovne, kradene, svega što ima na svakom buvljaku. Najbučniji, kao i uvek, prodavci raznih sitnih korisnih stvari u domaćinstvu, poput „secka za kupus“. Ovi prodavci su bučni i „modernizovani“, sa obaveznim bežičnim mikrofonom.

Narod „mulja i gura“ na sve strane, onako lenjo i dokono, više gleda i razgleda, manje kupuje, nema se para. Kupuju se osnovne stvari: poneki džak paprike, onako jeftinije za zimnicu, paradajz po nižim cenama, na veliko i ispod 50 dinara, držalje za sekire i motike i tako podne odmiče. Od šetnje i razgledanja čovek se umori, a na vašaru ima i mesta za odmor, tri četiri šatre na udarnim mestima i gle čuda, sve uglavnom puno. Pije se dosta zbog vrućine: pivo, kafa, sok žuti i poneki ’ladan špricer. Manje se jede, a ima svega: pljeskavica, vešalica, pečene piletine, slanine i naravno čuveno „pragnje“ – pola jagnje, a pola prase. Naravno, za one što poste, ima girica raznih veličina, onih sitnih, a i onih povećih, za svaku dušu po nešto, ali većina uglavnom ćuti i pije svoje piće, ne što nije gladna i što strogo posti, nego što nema para. Srećom, nigde estradnih umetnica. Mali odmor, pa se obilazak nastavlja. Pleteni džemperi za zimu i čarape, za decu vašarske „lize“ i orasnice, zaista ih ima i ponuda je dobra u ova siromašna vremerna, ima i ringišipil i automobili „sudarci“, ali mušterija slabo. Cene nisu ništa niže od uobičajenih pazarnim danom na pijacu. Ove godine na vašaru, apsolutni prodajni hit su mali, šareni suncobrani za glavu, tričavih dvesta „banki“, ni cigare za te pare ne možeš kupiti.

Još dugo se čula ljudska graja, povici prodavaca i oglašavanje pernate živine. Sunce je sve upornije pržilo przaničnog ponedeljka, povratak uglavnom ne ide istom „rutom“ već se okrene mostom pored Borčeve hale, pa ulicom Bate Jankovića ka centru. Eto prođe još jedan vašar, a predveče udari kiša i oluja, šereti kažu „Mala Irma“, raznese robu i improvizovane tezge i razjuri ljude po Ljubiću.