У ЛИКОВНОМ САЛОНУ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА ОТВОРЕН 29. ПРОЛЕЋНИ АНАЛЕ
На 29. Пролећном аналу, који је отворен прошлог петка, 22. маја, у Ликовном салону Културног центра, посетиоци могу видети радове: Лене Ђоковић, Мијалка Ђунисијевића, Рене Редле и Владана Јеремића, Николе Марковића, Марије Марковић, Јелене Милићевић, Миленка Савовића, Владимира Секулића, Немање Петрића, Марије Мандић и Зорана Таировића. Медаљу 29. Пролећног анала (рад академског вајара Николе Вукосављевића, по цртежу Захарија Орфелина), добио је Никола Марковић, за циклус под називом „Упутство за употребу“.
Овогодишња селекторка Пролећног анала Марија Радисавчевић, нагласила је да је изложба „Уметност наша насушна, чак и када је савремена“, настала из потребе да се подсетимо колико је култура важна за једно друштво: „Не као аксесоар свакодневице, не као луксуз, већ као њен интегрални и неопходни део. Јер без културе, а посебно савремене уметности, тешко можемо говорити о друштву еманципације, критичког мишљења и истинског прогреса“.
– Наслов изложбе је намерно преузет из црквеног молитвеног обреда, јер се чини да у друштву попут нашег, које је суштински и дубоко окренуто традицији и вери, само директне аналогије могу освестити идеје неопходности и нужности, у овом случају уметности, и то оне савремене која је ангажована, која је друштвени коректив, која поставља питања и која мапира критичне друштвенополитичке, културолошке и социолошке ситуације и кретања. Савремена уметност обликована је другачијим постулатима који су логично пратили еволутивни ток друштва и савременост, и стога се не може посматрати кроз оптику уметничких вредности и естетских категорија неких претходних епоха. Свакако не смемо заборавити да су и та дела, данас део културног наслеђа, некада, такође била савремена и врло често негирана и искључивана као мање вредна. У том смислу, ова изложба покушава да на један скроман начин покаже само потенцијални опсег изузетно важних тема које проблематизују присутни уметници, којима дугујем посебну захвалност, јер су и овог пута пристали да излажу своје радове без икакве финансијске надокнаде, подсећајући нас да је уметнички рад, стваран рад – нагласила је селекторка Марија Радисавчевић, захваливши и организатору, Ликовном салону Културног центра, на позиву и поверењу да реализује ову изложбу.
Селекторка је истакла почетну тачку у промишљању концепта овогодишње изложбе, монументални рад, рељеф Оскара Бербеље, „Спирала“ из 1971. године, који је уткан не само у ткиво ове институције, чији је и симбол, већ као репрезентацију једне идеје, једног времена потиснутог у колективном сећању и памћењу.
– Идеја напретка, прогреса и модернизма, када су културни центри, оснивани широм земље, представљали „катедрале духа“ са циљем децентрализације културе и еманципације духа, и који су били важна духовна упоришта. Како свака изложба представља особен простор за производњу, пре свега знања и значења, кроз три тематске целине насловљене са „Реторике сећања“, „Естетика=Етика“ и „Трансгресија“, настојало се приказати и показати на који начин се може неким темама приступити у промишљању из једне другачије перспективе коју су нам понудили уметници… Изложени радови резонују са актуелним друштвенополитичким, културолошким, институционалним, патријархалним и еколошким феноменима, да их тако назовемо, наше реалности, и као такви су изузетни документи једног времена, који не могу тек тако бити потиснути и преплављени еферменим и површним дневнополитичким „извештајима“ – закључила је Радисавчевић.
Овогодишња селекторка Анала Марија Радисавчевић, историчарка уметности, теоретичарка уметности и медија, од 2012. године запослена је у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ у Чачку, на позицији више кустоскиње. Тренутно је на докторским студијама на Универзитету уметности у Београду. Поред осталог, била је председница Савета Меморијала Надежде Петровић, а од 2013. године курирала је бројне изложбе из области културног наслеђа и савремене уметничке праксе. Такође, ауторка је бројних стручних текстова и учествовала је на неколико научних конференција. Прошле године Програмски савет Ликовног салона је једногласно подржао предлог да управо она буде селекторка овогодишњег Пролећног анала, подсетила је Весна Петровић, уредница Ликовног програма Културног центра Чачак, отварајући изложбу „Уметност наша насушна, чак и када је савремена“, која ће посетиоцима бити доступна до 22. јуна.
Н. Р.
МЕДАЉА 29. ПРОЛЕЋНОГ АНАЛА НИКОЛИ МАРКОВИЋУ
Као и сваке године на Пролећном аналу се додељује награда. Жири у саставу, Славица Жарковић (председница), Јулка Маринковић и Иван Арсенијевић, донео је одлуку да Медаљу 29. Пролећног анала добије Никола Марковић.
– Жири је констатовао да Марковић у циклусу под називом „Упутство за употребу“ јасно заузима став и таргетира капитализам као основни проблем који дубоко потреса друштво које се константно налази у продуженом процесу транзиције и то у свим његовим сегментима, а који се посебно одражава и конкретно је видљив у оквиру производних процеса и експлоатације радничке снаге. Он се не бави алтернативним просторима, већ црпи идеје из механизама које успоставља капиталистичка машина артикулишући их јасним и доследним рукописом кроз различите медије које користи у свом стваралаштву – образложила је одлуку Славица Жарковић, председница жирија.
„УПУТСТВО ЗА УПОТРЕБУ“
Поред рада Николе Марковића „Док радник/ца може да стоји“, изложеног у Ликовном салону, посетиоци могу прочитати и речи аутора:
– У раду на циклусу „Упутство за употребу“ за мене су, између осталог, била индикативна и два паралелна процеса која се, последње готово четири деценије, овде одвијају. Са једне стране, „национално освешћивање“ и „обожење“ (да не кажем „обожавање“), а са друге стране – потпуно одумирање хуманистичких вредности. Готово до цинизма. Водећи „свети рат“ против комунизма, као да нисмо приметили да смо са „прљавом водом избацили и дете“. Или смо можда и приметили, али нам овако више одговара – у зависности од тога где се налазимо у новоуспостављеном „ланцу исхране“.
Никола Марковић је завршио Факултет ликовних уметности у Београду, у класи професора Чедомира Васића, а докторирао је на истом факултету, под менторством професора Милете Продановића. Члан је УЛУС-а. Самостално и колективно је излагао у Србији и ван земље, а учесник је и бројних сајмова уметности. Поред осталих, добитник је главних и специјалних награда. Од 2018. године ради на Факултету уметности у Нишу, у звању ванредни професор.
