УМЕТНОСТ КОЈА СЕ СТВАРА И ЧУВА ДЕЦЕНИЈАМА
Вез је изузетан чувар народног стваралаштва који чува бистар разум, здраву машту кроз традиционалне мотиве, представљајући нераскидиви део народног изражавања. Сваки вез има специфичне шаре и боје које карактеришу културни идентитет заједнице, а то се вековима уназад код нашег народа преноси са колена на колено. Некада су баке и мајке училе своје потомке још од малих ногу да хеклају, везу, плету, а уникатне предмете које су својим рукама израђивале носиле су у мираз и чувале као веома драгу успомену. Данас, иако је то заборављено, ипак, има жена које поред свих својих послова и обавеза чувају традицију израде ручних радова, пре свега, због успомене.
Мирјана Нешковић из Бечња, једна је од чувара традиције управо кроз свој хоби који је од мајке научила још као мала.
– Вез и хеклање научила сам од своје мајке још док сам била дете. Иако живим на селу и бавимо се свињарством, поред свог тог посла волим ручани рад и за њега увек нађем време. Ручним радом се најчешће бавим у току зиме, у поподневним сатима, то ме опушта – рекла је Мирјана Нешковић из Бечња.
Још пре много година Мирјана је савладала основне покрете иглом, а касније је усавршавала различите начине провлачења игле и конца кроз тканину како би добила декоративне мотиве на различитим предметима и материјалима. Иако се држи традиционаног веза, убацила је, ипак, и неке мало модерније материјале попут сатенске траке, које столњацима и другим предметима дају потпуно други сјај. За лепоту и изглед везеног рада кључно је платно, али и квалитет конца и, пре свега, љубав онога ко ради.
– Везем обичним концем, а пре неколико година сам гледала на интернету, па сам тако почела да везем и сатенским тракама. Од материјала волим највише панаму и тусор, на њима се најлепше везе. Користим ону стару, стандардну технику. Сатенске траке су модерније, али теже је радити са концем. Сатенска трака је јача и шира, па онда иде брже, конац је доста квалитетнији, да се преноси са генерације на генерацију неће се променити и упропастити, већ остаје и лепо, јер је од непронецљиве вредности. Највише времена ми је требало за један велики столњак који је урађен у пуном везу. То су биле рунолист кокице, веома квалитетне и на том столњаку радила сам неких годину дана. Ја уживам у цвећу, па то преносим на столњаке и миљеа, па су ми то најчешћи мотиви на њима – каже Нешковић.
Сваки ручно урађен предмет аутентичан, је посебан на свој начин. Сваки од њих крије траг о спретним и вештим женама, које су у шаре тканих, плетених, хекланих и везених радова, уткале своје емоције, успомене, стрпљење, рад љубав и посвећеност.
– Све оно што урадим углавом поклањам и користимо ми у кући. Млади воле да виде како се то ради, али нису нешто много ни заинтересовани да науче. У мојој кући се још увек то користи, али младима је лакше да оду код Кинеза купе асуре и то је то, ја некако још волим да то користим. Оно што купимо не може никако да се упореди са оним што неко изради својим рукама. Наравно, и тај неко ко је то радио уложио је неки свој труд, али просто није то то и то се види, ја препознајем некако. Познајем углавном људе који то воле, који чувају и имају те везене и хеклане ствари и то врло цене. Мислим да ће се упркос овом брзом времену овакве ствари сачувати, да ће се користити, јер то су успомене. Ја имам столњак који чувам као успомену на своју мајку, па се надам да ћу то пренети и на своју децу, да им нешто оставим и да их научим – прича наша саговорница.
Мирјана Нешковић је чланица Удружења жена „Милена Чубраковић” које окупља жене из Бреснице и Бечња.
– Удружње нам много значи, ту се опустимо, разговарамо, чујемо нешто ново. Мислим да и ми, као жене на селу, имамо времена, само ако се добро организујемо. Прослављамо празнике, идемо на излете, дружимо се са женама из других удружења. Сада у Удружењу хекламо икебане које ће бити део наше декорације на манифестацији „Први сач Србије” 18. априла – каже Нешковић.
Код младих су мишљења и ставови подељени, неки се одушевљавају, чувају и користе права уметничка дела својих мајки и бака, док има и оних који су ову традиционалну вештину трансформисале у један облик уметничког изражавања.
Виолета Јовичић
