ZA JEDNU, MAJSKU, NOĆ

ZA JEDNU, MAJSKU, NOĆ

– osvrt na koncert posvećen grupi „Za jednu noć“ –

Ideja o održavanju velikog koncerta posvećenog grupi „Za jednu noć“ i u čast njenog, rano preminulog, pevača i autora, našeg prijatelja Raška Jovičića, javila se neposredno nakon Raškove smrti.
U kasnu jesen 2004. godine, razgovarao sam sa Milanom Mimijem Erovićem i Acom Savićem, ljudima koji su, u različitim periodima, tesno sarađivali sa Raškom, o mogućnostima da se takav koncert održi.
Vođeni idejom da još jednom potvrdimo potencijal i kvalitet pesama grupe „Za jednu noć“, koje su, svakako, ostavile dubok trag na čačanskoj rok sceni, a i mnogo šire, kao i željom da odamo poštu našem prijatelju koji nas je prerano napustio, došli smo do zaključka da bi, oko takvog projekta, trebalo okupiti što više ljudi koji su, tokom godina, na neki način sarađivali sa Raškom Jovičićem i grupom „Za jednu noć“, a pre svega ljude koji su svirali u bendu.
Vrlo brzo smo kontaktirali ĐorĐa i Damjana Vukadinovića preko kojih smo saznali da su Aleksandar Rakanović – Lekso i Saša Alempijević već došli na sličnu ideju i da raspoloženje za održavanje takvog koncerta, realno, postoji.
Naša ideja, koja se u međusobnim razgovorima iskristalisala, podrazumevala je ne samo odavanje počasti Rašku i grupi „Za jednu noć“, koje bi se svelo na nepotrebnu patetiku, već i šansu da se jednim velikim rok koncertom promoviše i reafirmiše, duboko potisnuta, čačanska rok scena.
Hitovi grupe „Za jednu noć“, kao što su: „Melanholija“, „Dođe mi da odem svete“, „Ljubavna poruka“, „Hipici“ i mnoge druge pesme, koje su opstajale kroz tu`ne devedesete godine, uprkos sveopštoj najezdi šunda i kiča, koji se najviše zapatio u muzici, bez sumnje su obezbeđivale široku publiku, kao i priliku da budu prezentovane i mlađim generacijama čije poznavanje opusa grupe „Za jednu noć“ nije išlo dalje od preslušavanja propalih audio kaseta na kojima su, uporno, do neprepoznatljivosti, presnimavani Raškovi demo snimci. Spasavanje svih tih, fenomenalnih, pesama od zaborava bila je dodatna ideja koju smo želeli da ostvarimo.
Ipak, kao uvek, želje su jedna, a mogućnosti sasvim druga stvar. Do kraja 2004. i tokom, većeg dela, 2005. godine, prilika za realizaciju čitave priče se nije ukazala. A onda, odjednom, tokom 2005. godine, Radio Ozon i „Čačanske novine“, odlučuju da izdaju knjigu pesama Raška Jovičića, pod naslovom „Radne verzije“, koju je priredila Ivana Pajić. Kako je uz knjigu planirano da bude objavljen i CD sa pesmama grupe „Za jednu noć“, održavanje velikog koncerta putem koga bi bili promovisani knjiga i CD, nametnulo se kao jedino pravo i logično rešenje.
Pored organizacije koncerta, moj angažman na čitavom projektu podrazumevao je i da uradim postprodukciju postojećih snimaka grupe „Za jednu noć“ i tehnički ih pripremim za CD izdanje.
Pesme, koje su snimane, uglavnom, tokom devedesetih godina, na različitim mestima i na opremi čiji je kvalitet varirao od veoma lošeg do sasvim solidnog, dodatno su bile oštećene mnogobrojnim presnimavanjima sa trake na traku, kao i samim vremenom koje ne štedi magnetnu traku kao vrstu analognog medija, bez obzira da li se radi o običnoj traci audio kasete ili o, daleko kvalitetnijoj, master matrici. Snimke je trebalo digitalizovati, očistiti od šuma, srediti nivoe tonskog zapisa, odrediti odnose visokih i niskih frekvencija, ujednačiti izlazne snage da nivoi ne bi varirali od pesme do pesme i takve ih spremiti za rezanje na disk. Posao nije bio lak, ali se na kraju isplatio. Uz dosta rada rezultat je bio, više nego, zadovoljavajući.
Sa organizacijom koncerta bila je sasvim druga priča. Trebalo je pronaći i obavestiti ljude, videti ko je raspoložen da učestvuje, a ko ne. Odrediti broj bendova i dogovoriti se ko će svirati koje pesme. Uskladiti termin koncerta sa mnogobrojnim obavezama potencijalnih učesnika. Sinhronizovati sve sa terminom izlaska knjige i CD – a iz štampe, pa još, uz sve to, obezbediti da tog dana bude slobodna i velika sala Doma kulture. Na prvi pogled, čini se, dosta problema, ali uz zaista sjajnu saradnju svih koji su učestvovali i uz dobru organizaciju, sve je prošlo, prilično, glatko.
Tako je, za konačni termin, određen 22. maj 2007. godine.
Koncert je, u prepunoj sali Doma kulture, otpočeo spotom grupe „Za jednu noć“, rađenog za pesmu: „Dođe mi da odem, svete“.
Potom se Stojan Marković, glavni i odgovorni urednik „Čačanskih novina“ i Ozon radija, u ime izdavača, zahvalio svim saradnicima bez kojih ne bi bilo knjige, a ni koncerta.
Nakon toga, na sceni su nastipila četiri benda koja su svirala pesme grupe „Za jednu noć“, u različitim aranžmanima, uvežbano i sa puno emocija.
Atmosferu koja je vladala tokom čitavog koncerta, najbolje je opisao Dušan Darijević, novinar „Čačanskih novina“, koji je u svojoj recenziji koncerta napisao sledeće:
„Ovaj koncert je, svakako, događaj za sećanje, pre svega po izuzetnoj predanosti i saradnji čačanskih muzičara na ovom projektu, kakva do sada nije postojala, po odličnoj atmosferi koja je vladala tokom nastupa, i na sceni i iza scene, što je naravno Raško Jovičić i zaslužio svojim radom i delom. Muzičari i njegovi prijatelji, odužili su mu se na najbolji mogući način.
Na kraju su svi bili zadovoljni, i publika, i muzičari, i organizatori…“
Ideje koje sam pominjao na početku ovog teksta, uspeli smo da ostvarimo na najbolji način. Čačanska rok scena, nakon ovog koncerta, naglo je počela da se razvija. Verovatno je to potpuna slučajnost, ali ja želim da verujem da smo svi mi koji smo učestvovali na tom koncertu, uključujući publiku, kao i pokojnog Raška, makar malo, uticali na to. Sve što se dogodilo te večeri bilo je samo za jednu noć. Za jednu, majsku, noć. Više od toga nam nije ni bilo potrebno.

Rastko Radičević