Društvo

Zaječarska gitarijada iz ugla dvojice Čačana: O PRIJATELJSTVU I SNU VEČITIH ROKERA

 

19667658_10211399331932999_6652510428487570485_oZAUVEK ZAJEČAR

O PRIJATELJSTVU I SNU VEČITIH ROKERA

Ovo nije priča o nedavno završenoj Gitarijadi u Zaječaru, već o dvojici Čačana koji već tridest godina odlaze u Zaječar i sanjaju tokom godine da se na istom mestu okupe ponovo sa onima koji dele iste vrednosti –  sloboda, druženje i muzika.

 

Leto je i gotovo svaki grad u Srbiji ima bar jedan muzički festival, programi su manje više isti, ali samo jedan ima svoje verno pleme – ljude koji tu dolaze godinama i decenjama, bez obzira na sve, to je Zaječar. Ovaj grad pohode vremešni rokeri i njihovi sledbenici, željni i sigurni da će na jednom mestu videti sve one drage ljude, koji bar na par dana žele da se oslobode svakodnevice i tereta sve težeg života i da bar na kratko žive među svojima u miru, druženju i uz muziku koju vole. To su obično radnici, ili deca radnika, ljudi koji su uvek teško živeli, a sada najteže. Zaječar je njihovo more, Zaječar je njihov san, ne toliko zbog muzike, to je mesto gde žive svoj identitet, to je mesto gde žive kako hoće.

DD Ovo je priča i o Čačanima Draganu Stojanovskom Stoju (1961) i Zoranu Đuriću Đuru (1966). Dugokosi frikovi, svakodnevnu „bleju“ na trgu, jednog leta zamenili su odlaskom u Zaječar na Gitarijadu i tako je ostalo i traje već skoro tri decenije. Počelo je sve u vreme Jugoslavije i činilo se tad Đuru, daleke 1989. godine, da će večno potrajati: više stotina šatora u kampu, ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije, ni trunke mržnje ni nacionalizma, raj za radničku omladinu u tadašnjoj Jugoslaviji. I muzika je tad bila mnogo bolja, te godine je pobedio FIT iz Rijeke. Organizacija mnogo bolja nego tokom godina koje su usledile, Džet sa Radio Beograda 202 je tad dominirao. U tadašnjoj Jugoslaviji u to vreme nije bilo letnjih rok festivala, a Zaječar je, bez obzira na mane, privlačio sve one koji su bili željni slobode, druženja i muzike. Onda su došle ratne godine i sve se promenilo, odjednom su nestali svi oni iz bivših jugoslovenskih republika, svi sem Bruna Langera i „Atomaca“, koji su u Zaječaru nastupali u sred rata, ’91. godine. O tome govore, gotovo u glas, Stojo i Đuro, čačanski „Mapetovci“, ljudi omiljeni u Zaječaru, gotovo maskote tog grada u vreme Gitarijade, gde su oni, tu je šala i smeh, dobra zabava. Za obojicu je veličanstven dolazak muzičara iz Hrvatske u vreme rata i to je najbolja i najiskrenija poruka mira.

Prolazile su teške godine i pamte se nastupi brojnih bendova, onih poznatih i onih kojih se gotovo niko ne seća: „Grof“, „Poslednji voz“, „Bjesovi“, „Za jednu noć“, „Uriah Heep“, „Lajbah“. Vremenom Zaječar je sve više postajao „svetilište“ za radničku decu „južne pruge“ i za sam grad Zaječar, za koji je Gitarijada postala najprepoznatljiviji kulturni brend. I kamp se premeštao, od početne baze kod Hale sportova, do Doma izviđača, na Kraljevici. I mesta za koncerte su se menjala, sada se svira na stadionu Timoka. Đuro na najbolji mogući način opisuje atmosferu, svojim „lepljivim“ interesantnim pričicama.

-Žena iz prodavnice kaže da više voli pet Gitarijada nego jedan vašar. Na Gitarijadi su svi mirni i ko ima i ko nema i nema obaveznih tuča k’o na vašaru – tako opisuje zaječarsku atmosferu Dragan Đurić Đuro, stalni posetilac Gitarijade.

19875542_10211399332653017_5447102206828790960_nIma i bolnih slika koje odražavaju ne samo današnji trenutak Zaječara, Gitarijade, već i zemlje u kojoj živimo. Priča Đuro da je pre dve godine u kampu video četvoricu momaka iz Leskovca, gde je najstariji imao 18 godina, koji je od svoje plate doveo trojicu drugara, maloletnika na provod u Zaječar. Gulili su neku jeftinu salamu, koja je zatim ispala u prašinu, a onda su usledile sočne južnjačke psovke, para više nisu imali za hranu. Đuro ih je utešio hladnim „Zaječarcem“ i novom salamaom, a za uzvrat je dobio iskrenu priču, da je u njihovim mladim, ali sumornim životima, Gitarijada jedina svetla tačka, bar na nekoliko dana, na nekoliko sati. Oni nikad neće moći, kao ni brojni drugi na EXIT ili na BEAR FEST, to je predaleko za radničku decu. Đuro ističe da su ljudi veoma gostoljubivi u Zaječaru i da je to jedan od razloga što mu se stalno vraća.

Na povratku iz Zaječara, na pola puta Zaječar-Paraćin, još jedna tužna slika. U mestu Krivi Vir, gde je nekad kao učitelj službovao naš Dis, pustoš. Nekadašnja škola koja je svojevremeno imala 800 đaka pretvorena u ruinu, a i u samom mestu sve je manje žitelja, kako kaže Đuro, „teško da će tu nekog biti za par godina“. Još jedna Gitarijada je završena, Đuro i Stojo već sanjaju o narednoj. Za kraj jedna anegdota koja govori sve.

Đuro, koji poslednjih godina u Zaječar odlazi u pravom škotskom kiltu, da bi uveseljavao domaćine, na ulici miluje kučence. Vidi ga neka baba i onako sočno, rečito prokomentariše na zaječarski način: „Ovaj si priča sa kuče i nosi suknju, lele, od kude li su oni?“. Zaječar zauvek.

Dušan Darijević

Оставите одговор