ЉУБАВ ПРЕМА ЗЕМЉАМА РОЂЕЊА И ПОРЕКЛА…
Елизабет Јовановић, преводилац за француски језик, Чачанка рођена у Француској, активно је укључена у међународну културну сарадњу са франкофоним државама и њиховим институцијама у Србији, институтима и амбасадама. Ове године, поводом обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата, Елизабет је била учесник програма које је организовао Француски институт у Србији.
Након јавног конкурса овог Института за прикупљање сведочанстава и доказа о учешћу и боравку наших предака у Француској, Елизабет Јовановић и историчар Народног музеја Радивоје Бојовић, били су позвани на свечано отварање изложбе „Наша историја, наша сећања“ 1. новембра, у Старом двору у Београду. Отварању изложбе присуствовали су државна секретарка Војске Француске, амбасадор Француске у Србији, градоначелник Београда и Крфа, министар војске Србије и друге високе званице.
Изложба, замишљена као путујућа, претходно је била постављена у градовима Србије који су се налазили на путу повратка бораца са Солунског фронта, од Врања, Пирота, Прокупља, Књажевца до Београда. Изложба наставља свој пут кроз Србију и биће приказана и у Чачку. Француски институт је изложбу реализовао уз подршку Мисије обележавања стогодишњице из Париза и Шнајдер Електрик Србија.
Међу сегментима изложбе, фокусиране на солидарност српских и француских војника и цивила у Првом светском рату у Старом двору, нашле су се и фотоографије са пратећим текстом о војводи Петру Бојовићу и његовој улози у Великом рату, као и две фотографије Мирка С. Дуканца из Вучковице у Драгачеву, уз које је стајао текст о прадеди наше саговорнице Елизабет Јовановић, а она нам га преноси дословно.
– Мој прадеда Мирко С. Дуканац рођен је 1890. године, а живео је са породицом у селу Вучковица. Као учесник у Првом светском рату одликован је Албанском споменицом и Медаљом за храброст. Његово ордење које је ради евиденције било службено преузето, породици никад није враћено. Сачувана је само путна исправа и Решење о инвалидској пензији, где је наведено да је прадеда био наредник Прве Армије. Бродом је превезен у Француску. Сећања и приче о његовом боравку у Марсеју, где је изучио сајџијски занат пренели су ми деда Живко и мајка Емилија. Многа знања и вештине стечене током боравка у Француској, прадеда Мирко наставио је да негује по повратку кући, да свира виолину, иде у лов са својим ловачким псима као уважени члан Ловачког друштва, и да посебно брине о свом вучјаку Арапу. Прадеда је преминуо 1956. године. Из његове колекције џепних сатова сачуван је један, који ми је деда поклонио као јединој унуци, која чува, поштује и негује сећање на прошлост – прича Елизабет Јовановић, која је од октобра ове године ангажована и у оквиру манифестације „Мондо култ“.
Реч је о мисији професора музике Петра Гојковића, који живи и ради у Паризу и Београду, оснивача Школе „Јелена Анжујска“ у Паризу, који као организатор низа манифестација под називом „Мондо култ“, на светском нивоу промовише српску научну и културну баштину. Гост обележавања друге годишњице „Мондо култа“ и будући сарадник на плану афирмације поменутих вредности из чачанског и драгачевског краја. Овај караван културе својим програмима настоји да афирмише што више вредних стваралаца из различитих уметничких и других области. Поводом јубилеја Великог рата српска дијаспора у Француској сваке године 11. новембра организује посету српских и француских грађана, као и деце из Српске допунске школе, гробљу у месту Тије, где су сахрањени српски и други борци из Првог светског рата, где се одржава комеморација и полажу венци, као и поред Тријумфалне капије у Паризу.
Зорица Лешовић Станојевић
