ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА „БОБ ДИЛАН – ПОЕТИКА ОДМЕТНИШТВА“, ПРОФЕСОРА ДР ЗОРАНА ПАУНОВИЋА
Недавно (7. маја) је чачанска публика имала прилику да чује нешто више о уметнику који је својом музиком и поезијом оставио неизбрисив траг у историји уметности, али и у срцима многих генерација. У оквиру Књижевног програма Културног центра представљена је књига професора др Зорана Пауновића „Боб Дилан – Поетика одметништва“, својеврсни водич кроз живот, каријеру и опус личности која је током више од 50 година рада на јавној сцени по много чему пресудно обележила своју епоху и учинила да живот у њој буде лакши, садржајнији и узвишенији.
Вече је музички употпунио Никола Радовић.
ВЕРАН ИСКЉУЧИВО СЕБИ
– Књига Зорана Пауновића „Боб Дилан – Поетика одметништва“, критички је преглед живота и рада уметника који је својим стваралаштвом обележио протеклих неколико деценија у америчкој и светској култури, и притом успео да сачува став непомирљивог и бескомпромисног одметника, спремног да у сваком тренутку поступи супротно очекивањима која проистичу из његовог непорецивог статуса глобалне културне иконе. Аутор се у књизи не задржава само на музичком стваралаштву Боба Дилана, већ анализира и његове филмске, ликовне и књижевне подухвате, указујући на нераскидиву везу између његове поезије и музике, што га је увело у круг великана светске уметности. Нобелову награду за књижевност 2016. године, није добио само као велики песник и нешто мање прозни писац, већ и као композитор, музичар, глумац и сликар, истраживач фолклора и чувар културног наслеђа, проповедник и пророк, политички активиста и непокорни бунтовник, духовни предводник многих генерација и усамљеник, веран искључиво себи и својим тврдокорним начелима – укратко, као колосална уметничка личност – навела је, између осталог, Верица Ковачевић, уредница Књижевног програма Културног центра Чачак, подсећајући на занимљив податак да се први забележени тренутак паљења шибица и упаљача на рок концерту везује управо за Диланову повратничку серију наступа из 1974. године.
БОГАТ УМЕТНИЧКИ ОПУС
Готово сваки важан тренутак у Дилановој каријери је документован кроз бројне биографије, документарце, новинске текстове и ТВ емисије. У интервјуу за „Чачански глас“, аутор књиге, професор др Зоран Пауновић говори управо о томе колико је било тешко написати књигу, односно како је извршио селекцију, с обзиром на то да је имао много материјала.
– Лепо сте идентификовали једну од највећих потешкоћа у вези са писањем ове књиге, а то је како свести причу о једом тако великом и тако сложеном уметнику, са тако богатим опусом, на неких планираних 250 страница, а да та прича буде целовита, да не остане утисак да је нешто недоречено. Колико сам у томе успео, не знам. Али, јесте то био мој задатак који сам себи поставио и јесте била једна од великих препрека. С друге стране, лако је писати књигу о некоме, као што је Дилан, зато што вам не понестаје никад материјала, никад се не питате: „Шта бих још могао да напишем о њему“? Једноставно, тако богат уметнички опус сам вам се нуди и ставља вас пред ону лепу недоумицу и слатке муке – како профилтирати ту причу да она буде сведена само на суштину. Али, никад не патите од недостатка грађе, напротив.
Поменули сте богат уметнички опус. Шта је на Вас оставило највећи утисак из Дилановог стваралаштва уопште?
– То није лако рећи, ја се са њим дружим неких педесетак година. Једноставно, у сваком периоду живота имам неке друге делове његовог опуса на које се усредсређујем. Понекад је то неки албум који нисам приметио, који сам занемарио више него што је требало, у поређењу са оним који је у првом плану и који доживљавам као нешто што треба истраживати још додатно. У свакој декади, ако ћемо делити његов опус на декаде, има нечега што представља чворно место те деценије и његовог стваралаштва уопште. Покушао сам да укажем и на неке од тих кључних тачака у његовом уметничком развоју, на оне у којима је постајао то што јесте, на оне у којима је мењао свој јавни лик и свој уметнички израз, на све оно што га чини уметником који је тако виталан и непролазан и даље важан већ толико дуго, читавих шездесетак година.
У СВАКОМ ТРЕНУТКУ НОВ И СВОЈ
Шта Дилана чини мистериозним, што је по оцени музичких стручњака, свесно подстицао?
– Ако гледамо као личну причу, мистериозним га чини то што заправо никада није потпуно откривао себе, свој прави лик, своју праву личност. Никада није допустио да га сведу на врсту фигуре која би била једнодимензионална и која би била лако прочитана. Увек је умео да збуни својим наступима, увек је умео да на непредвидљив начин реагује на ствари и увек је умео да у сваком тренутку буде нов. А бити нов, мењати се и бити свој све време је једна од највећих тајни, не само у уметности и у шоу бизнису, него и у животу.
Да ли на то мислите, када кажете да је Боб Дилан „одувек био ђаво и анђео у шоу бизнису“?
– Јесте, на неки начин, наравно, зато што сви имамо своје светле и тамне стране. Уметници их имају у још екстремнијим видовима, израженије, и зато су ти сукоби, њихових светлих и тамних страна, тако драматични и зато из њих умеју да проистекну истински велика дела. То је оно што карактерише и Диланову уметничку каријеру, поред осталог. Непрекидни унутрашњи конфликти, који нису нешто што разара његову личност, него, напротив, нешто што ствара погонско гориво за даље стварање.
„СЛУШАЈТЕ ДИЛАНА!“
У књизи сте посебну пажњу посветили расправама када је Боб Дилан добио Нобелову награду за књижевност…
– Наравно, зато што је тај део некако највише био истакнут, бар протеклих десетак година. Просто нисам могао да не кажем, мада сам више пута говорио и у време када је добио Нобелову награду, више пута сам бранио одлуку Нобеловог жирија и истицао колико је она праведна, па сам на крају књиге још једном „подвукао“. Ипак, да остане и записано црно на бело, баш због толиких оспоравања. Да није било толиких оспоравања, не бих ни ја толико истрајао на томе да докажем да Дилан јесте заслужио Нобелову награду, и то на много начина, и много више, него неки други којима та награда није била тако жестоко оспоравана, као њему.
Због чега је Дилан највише заслужио Нобелову награду, да ли због његове свестраности?
– Сигурно, да је само песник, или да је само музичар, или да је само прозни писац, да је само једно од тога, од свега онога чиме се још бави, тешко да би завредео на такав начин признање. Али, он је на неки начин отелотворење уметности, нарочито оне која се везује за популарну културу у другој половини 20. века и у првом кварталу 21. века и управо та његова природа, која у себи сажима све оно што је суштинско за културу и уметност одређеног доба, јесте највећи залог и најбољи разлог за награду која му је додељена.
Која је Ваша порука, не само књиге, већ уопште када говоримо о Дилану?
– Треба слушати Дилана, он увек има да нам каже нешто ново, и када мислимо да га изузетно добро познајемо, ми заправо схватимо, сваки пут кад се сусретнемо са његовим делом, да у њему има још тајни, још слојева, које нисмо истражили, као код свих великих уметника. Дакле, слушајте Дилана!
Нела Радичевић
ИЗВРСТАН ЕСЕЈИСТА, ПРЕДАВАЧ И ПРЕВОДИЛАЦ
– Зоран Пауновић, професор енглеске књижевности, есејиста и преводилац, аутор бројних чланака и огледа из области енглеске, америчке и ирске књижевности и популарне културе, рођен је 31. маја 1962. године у Бору. После завршене гимназије отпочео је студије енглеског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду, где је и дипломирао 1985. године, а магистарску тезу је одбранио 1989. Звање доктора књижевних наука стекао је на Филозофском факултету у Новом Саду, 1995. године. Данас, у звању редовног професора, предаје енглеску књижевност 19. и 20. века на Филолошком факултету у Београду и Филозофском факултету у Новом Саду, где тренутно обавља и функцију продекана за науку и међународну сарадњу. Аутор је неколико књига есеја, бројних чланака, приказа, научних и стручних радова. Културу је обогатио и бројним преводима књига истинске литерарне вредности. Луцидно и питко, а теоријски чврсто утемељено, Зоран Пауновић открио је мноштво различитих лица модерне и постмодерне књижевности на енглеском језику. Први је превео „немогућег“ Џојсовог „Уликса“ на српски, али и дела Џозефа Конрада, Џулијана Барнса, Вилијама Тревора, Пола Остера, Пети Смит, Боба Дилана… За свој преводилачки рад вишеструко је награђиван, али ако га питате како читати превод, одговориће вам: „Никако. Читајте оригинал.“ – навела је Верица Ковачевић део из богате биографије професора Зорана Пауновића.
