КУЛТУРА СЕЋАЊА У ИЗДАЊИМА МЕДИЈА ЦЕНТРА „ОДБРАНА” МИНИСТАРСТВА ОДБРАНЕ РС ПРЕДСТАВЉЕНИМ У АРХИВУ У ЧАЧКУ
Медија центар „Одбрана”- Управа за односе јавношћу Министарства одбране Републике Србије у оквиру манифестације „Дани војне књиге”, која се у сарадњи са књижаром „Речи” организује у Културном центру у Чачку од 16. до 30. јуна, представио је своју издавачку делатност и нова издања у Међуопштинском историјском архиву Чачак, у петак, 20. јуна. О публикацијама „Милутин Миланковић и одбрана отаџбине“ Слободана Стојановића и „Српски топ, краљ бојишта“ Бранка Богдановића говорили су доцент пуковник др Миљан Милкић, директор Медија центра „Одбрана“, мастер Мира Сандић и др Александра Пећинар, урединице у Медија центру. Указјући на заинтересованост еминентних институција културе из Чачка, краја у коме се негују слободарске традиције и култура сећања и влада велико интересовање за војну писану реч, на вишегодишњу сарадњу Медија центра „Одбрана“ и чачанског Међуопштинског историјског архива подсетила је др Александра Пећинар. Директорка Архива Лела Павловић представила је госте и институцију за чије издаваштво је уприличен овај догађај у Чачку.
Подесетивши да је јун Међународни месец архивске службе, директорка Међуопштинског историјског архива Лела Павловић рекла је да је Медија центар „Одбрана“ формиран почетком 2010. године, у оквиру реорганизације Министарства одбране, објединивши делатности некадашњег Новинског центра „Одбрана“, Војноуздавачког завода и Централног дома Војске Србије. Данас је то специјализована војна установа Управе за односе са јавношћу Министарства одбране РС која извршава задатке у оквиру новинско-информативне и издавачке делатности и организације догађаја у згради Дома Војске Србије у Београду, напоменула је, пред осталог, Павловић и подсетила да „Одбарана“ наставља традиције „Ратника“, првог званичног војног гласила у Србији, који је почео да излази 24. јаунара 1879. и тај датум се обележава као Дан Медија центра „Одбрана“, чија издавачка делатност баштини велики број капиталних дела.
Пуковник доцент др Миљан Милкић, директор Медија центра „Одбрана“ захвалио је на позиву за представљање нових издања институцији која је носилац највиших признања из архивске струке.
ИЗДАВАШТВО И КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ
Уредник Медија центра „Одбрана“ др Александра Пећинар говорила је о издавачкој делатности Центра, која на годишњем нивоу бележи више од стотину наслова, од којих је већи број намењен потребама система одбране, а мањи је намењен широј читалачкој публици. У најзапаженија издања уредница Пећинар издвојила је она објављена поводом обележавања 100. годишњице од обележавања Првог светског рата, едицију „Ратник“ која је доживела више издања и едицију „Војна техника“ намењену младима.
– На 64. Међународном сајму књига у Београду капитални пројекат „Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату – архивска грађа Војног архива“ награђен је Специјалним признањем, а на 27. Међународном сајму књига у Бањалуци, специјалну Награду „Крупа“, за промоцију издавачке делатности. Нишки сајам књига 2024. године, издавачкој делатности Медија центра „Одбрана“ доделио је награду „Пресад мудрости“ за комплетну издавачку продукцију, док је на 67. Међународном сајму књига у Београду, овај војни издавач награђен за посебан допринос култури и културном наслеђу Републике Србије – истакла је Александра Пећинар, указавши на нова издања представљена у чачанском Архиву која, као окосница издавачке продукције, обухватају историографски приказ значајних догађаја и подухвата знаменитих личности, учесника у одбрани земље и развоју њене војске.
„МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ И ОДБРАНА ОТАЏБИНЕ“
Књига Слободана Стојановића „Милутин Миланковић и одбрана отаџбине“, посвећена једном од најзначајнијих научника 20. века у свету, чији је уредник Мирјана Сандић, која је о публикацији и говорила, приказује мање познату област деловања академика, инжењера, астронома, физичара, климатолога, ослоњену на његово мемоарско дело „Успомене, доживљаји и сазнања“ професора Миланковића, где су сви урађени пројекти везани за послове одбране били обележени високим степеном поверљивости и нису били доступни изван службених просторија институција за чије су послове били рађени. О ангажовању управо професора Миланковића на чело председника „Института земаљске одбране“ основаног тридесетих година прошлог века говорила је и Лела Павловић, указујући на углед, патриотизам и родољубље које су препознали у ондашњем Минстарству војске и морнарице, ангажујући га на одговорним пројектима. Значајну улогу у откривању ових области његовог деловања има и Удружење Милутин Миланковић, које се залагало за отварање тог делокруга рада и изградњу војне структуре између два светска рата. Први део књиге посвећен је Миланковићевом стручном раду из других области, док је други део посвећен његовом деловању у време балканских, Првог и Другог светског рата.
– Милутин Миланковић васпитаван је да своје воли, а туђе поштује, као дечак у родном Даљу у Аустроугарској монархији и као одрастао човек и поштовани грађанин царског Беча, те углдени професор и академик у Београду, увек је истицао љубав према својој отаџбини и свом народу, што је у преломним догађајима на делу показивао. Први сусрет са матицом, како је звао Србију, имао је 1896, када је као свршени матурант реалке у Осијеку присуствовао матурантском састанку у Београду. Скупом ј епредседавао познати историчар Љуба Јовановић, професор Београдске реалке. Матуранти су усвојили резолуцију да ће се борити за остварење народних идеала, аманета својих предака. У сећању му је остало узбуђење које је са друговима доживео док су пролазили варошима Србије: Крагујевац, Милановац, Чачак, Краљево, Крушевац. Свуда исти дочек, војна музика, прангије, велике групе младих девојака које дарују цвеће – говорила је о садржају књиге уредник Мирјана Сандић и наставила…
– Емоције у младом Милутину будило је све са чим се сусретао: Милошев конак у Црнући, Манастир Жича, Црква Лазарица,. Велика крошња разгранатог стабла – Таковског грма, где је 1815. развијена застава Другог српског устанка и до њега Љубић, место погибије великог српског јунака из тог устанка Танаска Рајића. Тада му се јавила мисао да се „велике идеје могу родити и у уским срединам и да величина и сјај колевке не одређију судбину новорођенчета!“. Ова мисао га је пратила читавог живота и, можда, најбоље представља његов однос према патриотизму – навела је Сандић и нагласила да „има смисла закључити да је боравак у Србији пресудно утицао на његову одлуку да напусти царски Беч, у којем је имао добро плаћен посао грађевинског инжењера (примао је хиљаду круна месечно попут директора банака, као најбоље плаћене категорије чиновника) и досели се у Београд“.
У том духу забележена је и Миланковићева изјава: „Кратка, емотивно врло интензивна, матурантска екскурзија и боравак у Београду постаде, тринаест година доцније, узрок моме пресељењу у Београд, где се одигра већи део мога живота и научничког рада“.
“СРПСКИ ТОП – КРАЉ БОЈИШТА“
Аутор књиге Бранко Богдановић у свом делу „Српски топ – краљ бојишта“ на 230 страна, шест хронолошких целина које прати око 200 фотографија, обухватио временски распон од два века, почев од 1804. и Првог српског устанка до наших дана. Дело истражује како су се српски устаници довијали да дођу до првих топова, помиње два топа која на поклон од Аустрије добија Милош 1835, подсећа на почетак производње топова у Крагујевачкој Тополивници 1853. Чиме је започео развој домаће војне индустрије, за коју се везује име Шарла Лубријеа. О овом историјату говорила је директорка Архива Лела Павловић, истичући да је 1857. године Србија располагала са 88 нових, али некомплетираних топова, као и да се у ратовима 1876/78. Артиљерија показала као најефикаснији род војске. Књига садржи хронолошке одреднице, које сведоче да је на почетку Другог светског рата било направљено осам противтенковских топова.
Богдановић је инспирисан конструкторима наоружања током студија техничких наука књигу посветио средству које је најдуже у употреби у свим оружаним снагама копнене војске. О квалитетима рукописа који садржи податке о развоју артиљерије и покретању домаће војне индустрије са бројним техничким подацима и оригиналним називима, који су га уврстили у издаваштво Медија центра „Одбрана“ говорила је уредница Мирјана Сандић.
– Након тешкоћа у вези са набавком стрељачког оружја и топова различитог порекла, калибра и степена опремљености, кљаз Милош је одлучио да покрене питање дугорочног, планског наоружавања, али и развоја војне индустрије. Прво главно саветовање војних команданата, старешина и чланова Совјета о набавци наоружања и развоју војне индустрије одржано је у Државном савету у Крагујевцу 2/14.јануара 1837.Председавао је генерал-мајор Стефан Стефановић Тенка (1787-1865), председник Совјета. Учесницима састанка књаз је претходно доставио питања која је требало размотрити. За развој артиљерије од пресудног значаја биле су тезе: каквим би се начином најбоље и за народ најзгодније могла прибавити средства којима би се дао отпор непријатељу. Закључци о наведеним питањима заведени су у „Протокол Главног саветовања при Књажеско-Србском Управитељном Совјету“ и достављени кљазу Милошу… – говорила је Сандић.
Поред осталог, у закључицима стоји да „скуп сматра потребним да се повећа број топова разних величина, будући да је Србија у томе веома оскудна“, а за даље опремање артиљеријом изнето је мишљење „да ће најбоље бити да се за топове, преко пријатеља, однекуд и на некакав начин, доведе мајстор искусан у ливењу… па да се у крагујевцу начини таква тополивница да би у њој непрестано могли и топове и звона и за остале потребе лити, не морајући са стране куповати и излагати се сумњи да нас неко не упита због чега нам топови требају“.
Учесници саветовања су, наводи уредница Сандић, предложили да се хитно, као прелазно решење у иностранству набави неопходан број топова, а да се као дугорочно решење у Крагујевцу изгради топливница и главна оружехранилица, коју би чинило „неколико зданиа“ (две веће зграде, вредности по 1.000 талира) „на два три места“ лоцирана, од којих би једно представљало „барутану“ уз већ постојећу у Страгарима, а остала складишта артиљеријског, стрељачког наоружања и техничких средстава“. Књаз Милош је 25. јануара/ 6. фебруара 1837. Совјету вратио Протокол, сагласивши се са свим предлозима који су се односили на начин обезбеђења војног матријала, те на изградњу објеката у Крагујевцу.“
Уз друге детаље о представљеним књигама назначено је да се могу набавити у Књижари „Речи“ док трају „Дани војне књиге“ у Србији.
Зорица Лешовић Станојевић
