Некада је један мали заселак имао душу. Мирис лета, прве љубави, прва пијанства, ноћи под звездама и другарства која се не заборављају.
Ово је прича о Солинцу – месту које је за нас било цео свет. Данас је празно… Готово да нема деце, али у сећањима живи као најлепше лето нашег живота.
Пише: Иван Видојевић, „Мрчајевци инфо“
Негде пред веселе деведесете, био сам голобради дечак, шести, седми разред. Сеоска журка код другарице и њеног брата који је старији пар година. Пршута на столу, домаћи колачи, цигарете и алкохол по ћошковима – све оно што је тада значило „одрастање“: Ми жељни свега, жељни живота.
У неко доба стиже старија екипа. Дуле са „раковицом“, трактором, негде око поноћи. Ми храбрији, они који смеју да оду без питања, качимо се позади – седморо, осморо нас. Сви весели, правац Солинац.
Први пут видим тај заселак у ноћи. Пред нама стара школа, данас напуштена, тада претворена у дом културе. Унутра – старија генерација. Клупа крај отвореног прозора, на њој грамофон, на прозору звучници. Окреће се плоча – прва или друга лонгплејка Драгане Мирковић. Весело. У једном крају сто за стони тенис, за њим непобедиви дечкић Ћиро. За шанком у ћошку, у причи крај клупа – сви као код куће, а ми – неки нови момци који су тек стигли. Моја прва игранка. Прва права журка. Прво момачко искуство у магичном Солинцу. Да, магичном – а ево и зашто.
Неколико година касније формирало се наше друштво – седам другара, сви рођени седамдесет и неке. А то време, те деведесете… Време ратова, санкција, несташица и рестрикција.
Другари са Орловака долазе у Солинац – прво једно вече, па друго, треће… Распуст, лето, стижу рођаци из градова јер је село сигурније. У градовима теже, код нас се још имало за појести и попити. Санкције и инфлација чиниле су своје, али друштво из Солинца бројно. А тек кад стигне родбина – близу педесеторо нас, момака и девојака.
Солинац врви од деце.
Сви одушевљени енергијом и дружењем. Ко дође у наш крај – плаче, моли родитеље да остане још који дан, недељу… Вашар свако вече, само нам рингишпил фали.
Дању се играо фудбал код дома на пољанчету, ноћу – на прозорима дома музика, смех, цигарете кришом. Краду се лубенице, чувари њива нас јуре по мраку, а ми после до јутра препричавамо као највећу авантуру.
Инфлација – једно вече скупимо десет марака и нема за гајбу пива, друго вече за исти новац купимо три. Прва пијанства, али нико никад није остављен сам. Другови су те умивали, трезнили, пратили до куће да родитељи ништа не примете. Све весело и са духом, искрено – како само може бити право другарство!
Било је и оних првих љубави. Како и не би – то је било више од филма. Све те искрене, лепе дечије окице ту су доживеле нешто узвишено, о чему дете није могло ни сањати. Поклопило се време и скупила се генерација.
Музика, кад се чује негде у даљини, из трећег села – свадба нека или испраћај – а нас тридесетак креће пешке, и то два-три сата до шатре. Е, то је доживљај, то је оно право, најлепше што може да се проживи у тим годинама. Тај пут и то дружење које траје кроз ноћ, у колони младих на месечини.
Весеље, шатра и музика.
Прво стидљиво, мало по мало, па сви под шатор. Понека марка за музику – свира се онда за „кокањаре“, незване, али младе и жељне весеља. Касно ноћу повратак кроз ливаде, лубенице успут, лежање под звездама, држање за ручице. И тако до Солинца.
Сутрадан, у сумрак, поново окупљање на старом месту.
Ми са Орловака, кроз шуму, преко потока и старих бунара, преко ливада, по мрклом мраку до Солинца. Тамо – девојчице из Београда, али и из села; другар из Лондона, али и локалци. Сви исти, сви као један. Они млађи јуре и играју се жмурке, родитељи нас повремено обилазили – није било разлога за сумњу. Све је било толико чисто, а опет пуно младалачког лудила. Музика се мењала – више рока, па и електронике, али и Драгана и „Кроз шљивике и ливаде“ – наше дружење било је управо као у тој песми, а душа млада, необуздана.
Ту су пали први пољупци, прве везе, прва шминкања, прве сукњице, први покушаји да се буде мангуп. Да се буде девојка.
Толико емоција, толико дружења, да ти се чинило да свет постоји само ту, само због нас. Потрајало је непуна три месеца, за време распуста, а онда…
Госпојина – велики вашар, круна лета! Али нама, искрено, није требао већи вашар од оног што смо имали у Солинцу. Најлепши вашар био је свако вече – наш вашар, наша прича, наш живот.
А сутрадан… и сада се наjежим. Крај.
Родитељи дошли да воде децу својим кућама.
Школа почиње, обавезе чекају. Сви плачу. Толико деце на једном месту, загрљени, не желе крај, али знају да је ту. Неки се крили по пар дана, побегли у „хајдуке“ да их не врате у градове. Али полако се све стишало.
Никад се није заборавило. То се ретко може доживети.
Данас сам прошао поред Солинца. Тишина. Празно. Стегла ме туга. Гледам га и питам се – где смо нестали ми, и где су наша деца?
Србија је нестала, као и овај сеоски дом који је некад био пун живота.
Е, децо моја… појма немате шта значи живети детињство.
Приредила: В. Т.
