Ћумурану су направили стриц Петар Милекић и синовац Миодраг Тановић. Имали су стручну помоћ и како кажу, купили су занат за мале паре. За сада је само повремено наложе, а ћумур косте за личне потребе. Понекад га поклоне најближим рођацима и пријатељима…
На имању Петра Пера Милекића у мају ове године, саграђена је ћумурана. У Лозници је прва и засигурно једна од ретких у чачанском крају. Пошто нису знали како да је саграде и користе, затражили су помоћ искусног мајстора из Драгачева. Тамо је ћумурана на претек у сваком селу. Направљена је за два, три дана и одмах испробана. Иако су једва чекали да праве ћумур, стриц и синовац су до сада свега два или три пута у ћумурани наложили ватру.
– Тренутно нам је ово само хоби. Ја радим у школи у Трнави и не бих могао стално да дежурам поред ватре. И не правимо велике количине. Када нам је потребан ћумур, заложимо ватру петком. Ја дежурам суботом и недељом, Перо осталим данима, пошто је пензионер. Задовољни смо квалитетом ћумура, а хвале га и наши пријатељи који су га испробали – каже Миодраг Тановић.
Пошто нису често ложили ћумурану, стриц и синовац користе дрва из својих шума. Припремили су неколико метара, ако наредних дана поново буду правили ћумур. На гомили су церовина, буковина и грабовина. Узмају од рођака и комшија и отпале пањеве од шљива. Важно је само да буде чврсто дрво. После ложења, ћумурана се неколико дана хлади. Врло брзо је спремна за нову ватру. Само, њихова мало дуже остаје хладна.
– Некада је мој отац Љубиша поред окућнице имао сушару за воће. Код нас су долазили људи из целе Лознице да суше шљиву и такишу. Тада је село било препуно, иако нисмо имали путеве и асфалт. Данас има путеве и асфалт, али нема људи! – сагледава Перо Милекић ситуацију и у свом родном селу.
Имало људи у селима, или не, производња ћумура никада не излази из моде, колико год да је чађав посао. Незаменљив је за печење меса на роштиљу. Даје му посебан укус, а сматра се и да је здравије, ако је печено на ћумуру. Не излази из моде ни месо печено на роштиљу…
– Свако може да направи ћумурану. Гради се од цигле, а озиђује блатом. Ватру ложимо више дана, а када је затулимо и процес хлађења траје нешто дуже. Ћумур пакујемо у сировом стању, пошто се дужим стајањем суши. Нисмо толико искусни, али брзо учимо. И ми смо за неколико дана научили и да сазидамо ћумурану и да направимо ћумур. Купили смо занат за мале паре – подсећају стриц и синовац.
Можда ће једнога дана и да развију посао. Уколико је ћумур добар, наруџбине неће недостајати. И што је најважније, вољни су и да другима јефтино „продају занат“.
