Иако је одавно нестао и њен последњи траг, некадашњи радници не заборављају Фабрику термотехничких уређаја „Цер”. Деценијама су градили, не само чачанског и југословенског, већ и светског гиганта. Велике хале и производни погони нису сачувани, али јесте пријатељство. Довољно је само да виде једни друге и – као да ниједан дан није прошао од растанка. „Церовци” су и овога пута прославили Дан фабрике. Из године у годину, њихове прославе су многољудније…
– Долазим сваке године. Ако некога не препознам одмах, мало дубље се загледам у лице и одмах се врате слике из прошлости. Ми смо се стално дружили у фабрици, на теренима, где год смо били. Пазили смо једни друге и избегавали свађе. Кад се деси да се неко посвађа, одмах смо мирили. Наш погон је имао 100 људи и сви смо били једна фамилија – сећа се Живорад Ђоковић Жак, некадашњи шеф погона „Керамика” и један од најстаријих „Цероваца”. Има 89 година и увек се радо одазове на прославу коју припреме његове колеге.
„Церовци” су по четврти пут окупили у ресторану „Кристал”, 3. Фебруара, на Дан фабрике. Радује их и чињеница да их је сваки пут више. Када су се први пут састали, 2023. године, било их је тридесетак. Врло брзо се проширио глас о тој прослави и некадашњи радници почели да траже једни друге и да се изнова зближавају.
– Успели смо да пронађемо још наших колега који су живи. Поједини нису могли да дођу, али надамо се да ћемо се видети следеће године. Желимо им срећу и добро здравље. „Цер” није био познат само по производњи и халама, већ по изузетним људима, мајсторима, инжењерима, руководиоцима. Они су створили једну европску и светску фирму. Какви смо били пријатељи, види се и данас. Скоро да нико није одбио да дође на прославу. Ове године пријавило се 190 људи – каже Предраг Предо Јефтић, један од организатора прославе.
И прослава Дана фабрике, која је постала традиција је наставак онога што је некада било. Ни раније „Церовцима“ није требало много да пронађу повод. Нису то морали да буду породична или пословна славља. Књиговођа Борика Петровић сећа се и да је завршни финансијски извештај био значајан догађај у „Церу”.
– У јануару смо данима радили до 20 часова, а у фебруару предавали завршни рачун. Није нам само то био повод за славље. Испраћаји у пензију су били невероватни. Правили смо их у „Морави” и сви се окупимо, цела фабрика. Не знам да ли данас може да се понови тако нешто? Нас је било петнаесторо у канцеларији. Када се неко разболи, ми се скупимо и одемо у посету. Без изузетка, тако је било иако су, на пример, користили три дана боловања и нису били теже болесни. Били смо такви, јер та фабрика није припадала ни мени, ни теби, него нама… – сматра Борика Петровић. Она је у „Церу” провела радни век до 1991. Тада је имала 30 година стажа и могла је да се превремено пензионише. Наставила је после пензионисања да ради у приватном сектору, али искуства из „Цера”, када је реч о међуљудским односима и уважавању запослених, нису се поновила. Напротив!
Некада је у „Церу” постојало Културно-уметничко друштво. Гостовало је широм некадашње Југославије.
– Основао сам КУД „Цер”, које је било треће друштво у Чачку, после „Абрашевића“ и „Жела“. Путовали смо у Босну, Словенију, Хрватску. Био сам и председник омладине у „Церу”. Тада се фабрика увелико градила. Остао сам девет година и девет месеци. Отишао сам 1979. и отворио занатску радњу. Док је фабрика постојала, нисам радио „Церов“ програм – каже чачански привредник Момир Ћосовић. У „Церу” је био руководилац припреме производње и монтаже, а данас је власник предузећа „Прогрес инжењеринг“.
Момир Ћосовић је један од добитника захвалнице које су „Церовци” доделили заслужнима за поновна окупљања. Једна група људи, међу којима и професор др Сретен Поповић, већ четири године окупља некадашње колеге да би прославили Дан фабрике.
– Многи ме питају: „Шта ви славите и обележавате – Дан фабрике које нема?“ Мој одговор на то је веома једноставан: „Фабрике нема, али ми постојимо! Лик Цероваца постоји још увек у нама и док је њега, постојаће и Цер“… – део је добродошлице коју је професор Сретен Поповић прошле године упутио колегама. Ове године није могао да буде део великог славља, али му је изнова упућена захвалност, као и Ацу Јелићу, Милошу Урошевићу и осталима који изнова оживљавају лик „Цероваца”.
