НАЈБОЉИ СТУДЕНТ ФАКУЛТЕТА ТЕХНИЧКИХ НАУКА
Упркос свим препрекама, не само физичким, Вања Петровић је успешан на многим пољима. У свом родном Чачку завршна је година на Факултету техничких наука, на студијском програму Информационе технологије. Просечна оцена – 9,66! Као најбољи студент на свом факултету на Савиндан је добио стипендију Универзитета у Крагујевцу, којим ова установа награђује најбоље са свих својих 12 факултета. То је једна у низу награда због којих се поноси породица овог свестраног двадесеттрогодишњег младића, који је рођен са, очигледно, бриљантним умом. Инвалидска колица због церебралне парализе нису га зауставила ни у спортским походима. Захваљујући својој увек позитивној енергији осетио је лепоте тркачких стаза широм Европе. Већ је учествовао на седамнаест полумаратона. Поред породице уз њега су увек, да га бодре и да му помогну, бројни пријатељи. Заузврат им Вања дарује радост и бескрајну љубав.
Плени својим духом све који га упознају. Док разговарамо у дому Петровића, свака његова реч праћена је осмехом и дубоким промишљањем. Такав је, причају нам нам отац Иван и мајка Марија, био од детињства. Основну школу „Др Драгиша Мишовић“ завршио је са свим петицама. Тада је уз Вукову диплому добио још један, за њега неописиво значајан поклон. Као ватреном звездашу разредни је организовао да му награду преда лично Бранко Лазић, тада капитен КК „Црвена звезда“. Какво је то било изненађење за све! Заједничка слика има почасно место у Вањином дому.
– У тој школи сам стекао добро знање. Још битније је што сам пронашао пријатеље за цео живот. Све је почело од учитељице. Имао сам дивно одељење, где сам истински био прихваћен – прича Вања, који је исти успех, са свим петицама, поновио и у средњој Техничкој школи.
Упис на Технички факултет се наметнуо као неминовност. Да није у колицима, појашњава, уписао би ДИФ, јер много воли спорт. Вероватно је зато развио здрав такмичарски дух који га води до успеха.
– Никада ми није био битан просек на факултету. Учим колико могу, без размишљања да је то због оцена. Знао сам да имам добар просек, али стварно нисам очекивао универзитетску стипендија као награду. Драго ми је што сам и на овај начин доказао да особе са инвалидитетом могу да постигну велики успех – истиче Вања, кога је, поводом 50 година ФТН, наградила и компанија „Форверк“ лаптоп рачунаром за труд и посвећеност науци.
Планира да упише мастер. Највише га интересују веб технологија и дизајн. Осмислио је пре неколико година сајт WeWheelRun, са жељом да промовише инклузију особа са инвалидитетом и заједништво. На њему су фотографије, почев од трке у Овчар Бањи, до оних из Братиславе, Љубљане, Сплита, Ријеке, Сарајева, Охрида, Котора… И са, за сада јединог маратона у Београду. У Охриду му је било посебно лепо, ишао је са свим другарима. Најлепша траса му је од Тивта до Котора, јер се све иде уз море. У Братислави је представљао Србију. За викенд опет иду на Сплитски полумаратон, а онда у априлу Ријека. Свуда му је лепо, јер је прихваћен… Упознао је многе људе, виђа их редовно на тркама, сви би да му помогну, да му честитају. Али најлепше се осећа, ипак, у свом граду где добије највише овација. Зато му много значи и специјално признање које је почетком године добио од Удружења спортских новинара Чачка.
– Ту награду не бих добио без својих другара – Огија, Ћефија, Крунића, Кукија, Кројфа, Миција, Диба, Мата, Цупија, Стефана, Ђола, Рођа… Има их још – жели Вања све да их помене и понавља да не би имао толико успеха, не само у тркама, без родитеља и другара са којима иде и на музичке фестивале, јер воли посебно домаћи рок. Не заборавља ни десет година млађег брата Уроша који следи његов пример.
На очеве речи да им је син, и поред свега, веома скроман и врло мало захтеван, Вања уз осмех додаје: „Мање-више“. Тај шаљиви тон постао је током живота део његове личности као још један начин „освајања“ оних који имају срећу да га упознају.
Вањин пример може бити путоказ за све људе. Као и његова породица. Они су доказ да су за васпитање детета најважнији посвећеност, разумевање, хармонија, стрпљење. Наравно, и љубав и нежност.
Волео би Вања да тренира неки параолимпијски спорт, попут боћања. Мисли да би то могао уз асистента. Можда га будемо бодрили на некој Олимпијади. Јер, у његовом случају, све је могуће…
Весна Тртовић
Фото: из албума Вање Петровића
„УЗ НАС ПОСТАЈУ БОЉИ ЉУДИ“
Још много тога треба да се поправи да би људи попут Вање били равноправни. Како каже Вањин отац, они нису особе са посебним потребама, већ посебне особе са нормалним потребама.
– Где год смо били на тркама, све је прилагођено особама са инвалидитетом. Код нас прво, треба да се промени свест људи. А онда да се уреди и инфрастуктура – улице, прилази, приступи објектима – институцијама, зградама, кафанама. Скоро да их нема. Одавно је било време да се то уради, јер није то нека инвестиција, а свима би много значила, не само особама са инвалидитетом. Све те баријере су премостиве, јер нама и другарима није тешко да га пренесемо, подигнемо… Кад је Вања срећан, ништа није препрека – каже Иван.
– Разлике не постоје. Људима треба само мало више времена и разумевања. Тада се све може постићи! Родитељи који имају децу са инвалидитетом треба обавезно да их упишу у редовну школу, ако је икако могуће. Колико је важно за нас, толико је важно и за другу децу, да схвате различитост од малена, јер тако постају бољи људи – поручује Вања.
