Данас је на београдском гробљу „Лешће“ на вечни починак испраћен један Младеновчанин, Београђанин, Сарајлија, али за нас заувек Чачанин, новинар, писац и песник Александар Саша Бећић, који нас је прерано напустио у својој 59. години.
Текст о свом школском другу из гимназијских дана, који објављујемо у целости, потписује Јелена Ћировић.
АЛЕКСАНДАР БЕЋИЋ – ОДЛАЗАК
Није му ово најбоља песма. Наишла сам на њу, тражећи шта да објавим, а да то буде он, за овај тренутак. Јер, некако не могу да пишем о њему, а да не објавим његову песму. Ту је био најбољи. Врхунски.
Жао ми је, јако ми је жао што је отишао. Знала сам да није добро здравствено и нисам мислила да ће дочекати дубоку старост, али ме је опет изненадило. И страшно растужило.
Нисмо се у школи нешто посебно дружили. После, кад смо сви отишли у Београд на своје факултете, он је отишао у Сарајево, код оца, уписао факултет. Никакав контакт нисмо имали, колико знам, нико од нас.
Касније би искрсао овде или онде, текстови по новинама, PR престолонаследника. Виђали смо се на прославама матуре, значи једном у пет година, супер је то било, кад се сви из разреда скупимо у учионици, па причамо све и свашта, као да смо јуче били у тим клупама, пре него што онако званичније одемо у зборницу, где се окупи цела генерација.
А онда се појавио Фејсбук, да нас поново повеже, нас из разреда IV/ 3 чачанске Гимназије, завршне генерације 1986. године, па то даље иде својим током.
Видимо се у Хали спортова кад је довео своју Невену на такмичење у каратеу, поклони ми своје књиге, своје збирке. Прочитам, занемим. За мене одједанпут, као да је излетео нови простор испуњен његовим борбама, сумњама, емоцијама, страховима и храбростима, болима…. Питам се јел то све написао онај дечко из неког реда наше учионице? Не сећам се да је професор српског приметио било чији таленат? Или то није хтео да нам каже? Пре ће бити ово друго, чисто сумњам да је Ћалову то могло да промакне.
Од тада смо се чули, причали, сарађивали. Сећам се представљања Последње књиге стихова и Таблоида. Сећам се људи који су били на том промоцијама, сећам се његовог задовољства које би покушавао да сакрије ноншалантним ставом.
Рекао ми је једном приликом када је био у болници, колико је његово стање у том тренутку било озбиљно, и замолио ме да то не кажем Сузани, његовој Сузани, иако није ни било шансе да јој то кажем, али он је то ето, чисто из опреза, да се случајно не деси да јој кажем. Није никако желео да је оптерети, да, то ми је рекао. И знао је да му је време ограничено, чак је говорио и на колико.
Уживала сам у његовим стиховима. Тешким, болним, прожетим оном суровом емоцијом, „као пред смрт“. Баш тако. Свака песма коју сам прочитала, као да је била последња. Мислим да сам му једном чак и написала да иде до ђавола и да сам га питала да ли то хоће да нас убије.
Сада, кад сам чула да га више нема, видим га некако другачије, као неког ко се борио да пронађе своје место, онако из петних жила, било му је дато да га има, али га није имао. Не онакво, какво је заслуживала његова песничка душа. Боже, колико се трудио да добије своје парче под небом, колико је хтео да остави нешто вредно иза себе, шепртљао је повремено, мало овако, мало онако, сад заправо мислим да се тражио. Никад ми није рекао, али сам стекла утисак да се из сржи борио за своју малу Невену, за свог сина и за Сузану, да је знао да су његов темељ, његова потреба, али нисам сигурна колико је то умео и да им покаже. Ваљда су били оно што никада раније није имао. Не пишем ово безвезе и реда ради, то је био мој утисак, као паук кад се држи за мрежу.
Збогом, мој неснађени друже школски, тешка ти је судбина била намењена. Душу си нам оставио у својим стиховима. Биће у мају матура, 40 година, прочитаћемо у разреду бар једну твоју песму, онако да закуцамо, кад се прочита твоје име.
НЕСАВРШЕНИ IN MEMORIAM
После дуге и тешке болести
У својој 58. години
Решио сам да оживим
Да потпуно оздравим
Да постанем сасвим нови човек
Онај у кога бисте се заљубили
Када бисте неким чудом били
Усамљени до очаја
Или барем онај који би могао
Да вас поведе у нови живот
Шта год то значило на данашњи дан
Решио сам да на мом путу
Оздрављења
До краја игноришем
Све људе који су ме тако дуго
Упорно тровали својим невољама
Годинама таложену хемију
Сакривену у таблетама
И обрађеним намирницама
Којим су ме упорно хранили
Решио сам да заменим
Осмехом и мудрим мислима
Баш оне су најважније
Јер без њих нећете помислити
Како сам баш ја
Тај што може да промени свет
Већ са првим зрацима Сунца
Мораћу да у овој вароши
Пронађем кројача
Способног да за мало пара
Направи одела што показују
Бескрајну моћ
Потом ћу на ћошку код пијаце
Отићи код последњег обућара
И затражити да ми врати сјај
Ципелама што су ме довеле
До овога
Наравно, посетићу и усамљену фризерку
У оронулом салону на крају улице
Од ње ћу ултимативно тражити
Да заувек сакрије седе у мојој бради
И да једном за свагда реши питање
Недостатка косе
Будите сигурни
Бићу толико бољи од данашњег мене
Да ћете пожелети да ме поново
Упознате
Само једно вас молим
Ако ме видите како негде
Кришом
Исписујем стихове
Оставите ме
Заувек
(©А. Бећић)
