АЛЕКСАНДАР ГОСПАВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ТЕХНИЧКЕ ШКОЛЕ
ПОЛИТИЧКЕ НАУКЕ И РАЧУНАРСТВО
Један од ретких наших саговорника који је по завршетку средње школе уписао и решио да студира два факултета и то не баш сродна је Александар Госпавић, ђак генерације Техничке школе у Чачку.
Уписао је Факултет политичких наука и Рачунарски факултет Универзитета Унион у Београду, као стипендиста, због тога што је остварио неке од најбољих резултата на такмичењима из програмирања у својој генерацији:
-Факултет политичких наука сам уписао јер у слободно време волим да читам и да се бавим тематиком која се на њему проучава, а Рачунарски, јер сматрам да ми тај факултет може пружити добру основу за рад у будућности у информатичкој индустрији. Кад завршим факултет желео бих да радим као програмер, а да живим у својој дедовини, у Врнчанима, на Каблару. Можда.
Током школовања Александар је, каже, освајао многе награде на такмичењима из информатике и математике. Али, његова интересовања су много шира:
-Имам разна интересовања: историја, географија, политика, генеалогија… Члан сам Друштва српских родословаца „Порекло”.
Ацо одговара на скоро сва наша уобичајена питања, а сазнајемо и шта је посебно обележило његове средњошколске дане:
-Било ми је изразито задовољство што сам добио ту част да будем ђак генерације најбоље школе у Чачку. Прилагодити се одељењу, школи и наставницима је било лако, јер велику већину свих ученика и наставника чине одличне персоне. Најлепше тренутке су свакако чинила сва дружења са мојим одељењем, док су најтежи највероватнијe били када смо се растајали. Бројни наставници су оставили веома позитиван утисак на мене, али нећу набрајати да не бих некога случајно изоставио. Нисам претерано организован, али своје обавезе завршавам на време. Родитељи су ми били темељна подршка у образовању. Поред њих, велика подршка у животу ми је био мој друг Жића. Моје средњошколско образовање је обележило то што сам имао част да препешачим до Крагујевца, као ученик Техничке школе, а затим и да носим заставу своје школе до Ниша, Београда и Краљева.
У остваривању успеха у школи Александру је, истиче, помогло то што је себи задавао циљеве:
– Било ми је битно само оно што је утицало на остваривање мојих циљева, а оно што не утиче, уопште ми није било битно. То остварујем размишљањем хладном главом. Принципи којих се придржавам су искључиво засновани на хришћанско-српској моралној традицији.
О томе како види своју генерацију и шта би поручио млађима, каже:
-Код своје генерације као позитивно уочавам то што је остала свесна свог порекла и није ступила у декаденцију као оне на западу, а као негативно видим то што се назиру почеци таквог преокрета. Као поуку коју сам извукао и коју бих најрадије пренео млађим ученицима је да чине оно што они мисле да је исправно и да добро просуђују околину у којој се налазе. Вршњацима бих поручио да не забораве ко су и шта су.
А, шта Александра радује?
-Радује ме дружење са пријатељима и провођење квалитетног времена са њима. Истински ме усрећује напредак Србије и српског народа. Трудим се да своје слободно време користим рационално. Омиљени хоби ми је играње игрице „Лига Легенди” са другарима. Читам скоро искључиво стручну литературу за унапређење свог образовања. Слушам српску традиционалну музику, омиљени извођач ми је Даница Црногорчевић.
Као и све ђаке генерације, и Александра питамо да нам нешто каже о свом граду:
-У мом граду Чачку, као и у мом селу Трбушанима, свиђа ми се то што су људи остали везани за своје корене. Околину свог града добро познајем, свако село има своју историју и причу, а посебно моја дедовина Врнчани, у чијем се атару налазе чак два манастира и једна мала црква, а у околини још више манастира. Један од градова о коме, такође, имам високо мишљење је Чачку братски град, Ужице.
Приредила: Г. Д.
