СА ПРОМОЦИЈЕ ЗБИРКЕ ПРИЧА АУТОРА БОЈАНА ВЕГАРЕ
„Ово је прича о четири ратне године из угла тинејџера, који је стасавао и сазревао под свакодневном кишом метака, под ударима граната, у сталном страху да ли ће дочекати сутрашњи дан. Прича о храбрости, неправди, издаји и деци, чија је судбина за стране медије била потпуно невидљива. Бојан Вегара сликовито и потресно преноси сваки ратни дан, сваки месец, слике људи који гину и судбине оних који су преживели, дочаравајући читаоцима догађаје о којима се и даље мало зна“.
Овим речима је Душица Брковић, библиотекарка Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“, најавила промоцију збирке прича аутора Бојана Вегаре, под називом „Дјеца коју није волио свијет“. На представљању књиге, у којој су описана ратна страдања Срба у месту Хаџићи код Сарајева, као сећања једног дванаестогодишњака, о узроцима рата у бившој Југославији и преношењу сукоба на Босну, говорио је професор историје Стефан Радојковић.
ИСТИНА, БЕЗ УЛЕПШАВАЊА И ОПРАВДАВАЊА
Бојан Вегара, који је био гост Градске библиотеке у уторак, 21. октобра, кроз 55 потресних прича у књизи „Дјеца коју није волио свијет“, представио је одрастање у Босни, у ратном периоду од 1992. до 1996. године.
– Данас се суочавамо са бројним историјским неправдама, сакаћењем истине, фалсификовањем броја жртава и улога све три стране у протеклом рату, који је обележио распад некад, како се то мислило, јаке и стабилне социјалистичке Југославије. Аналитичари, историчари, новинари, последњих тридесет година труде се да у већини обесмишљених емисија изнесу свој суд и лично виђење рата у бившој држави. Приче стварних жртава далеко су у позадини или злоупотребљене у политичке сврхе. Међутим, са нама је вечерас неко ко је рат у Босни, нарочито на простору сарајевске општине Хаџићи, доживео и у њему учествовао као дете од 12 година, неко, ко ће вам из прве руке испричати истину, без улепшавања и оправдавања, без војнополитичких анализа и бесмислених говора. Неко, ко је два пута био у колони избеглица, ко је одрастао под свакодневним ударима граната, хаубица, тенковске и противтенковске ватре, коме је детињство пролетело у облаку дима, не знајући да ли ће дочекати сутра… Због тога што их „није волио свијет“ много прича није испричано, а послужиле су као добра основа за фалсификовање чињеница, тамо где је то било политички мотивисано – рекла је, између осталог, библиотекарка Душица Брковић, представљајући аутора збирке прича „Дјеца коју није волио свијет“.
А у разговору за „Чачански глас“ Бојан Вегара каже да се у њему дуго све сакупљало, сви трагови и последице рата, о коме ми мало и недовољно причамо.
– У једном моменту сам на интернету нашао списак убијене дјеце града Сарајева, гдје су нас приказали као агресоре. На том списку сам видео дјецу која су нам пред очима гинула. Одлучио сам да напишем књигу свијестан дара и свијестан тога да, ако ја не напишем, нико други неће написати. Хтео сам да напишем књигу о тој генерацији Срба у Сарајеву која је направила велики подвиг у стварању Републике Српске – објашњава аутор како је настала идеја за писање књиге, као трајног документа неког догађаја.
„ЈЕЦАО САМ КАО МАЛО ДИЈЕТЕ“
Свакако, током писања прича, трауме из ратног детињства и најтежи тренуци су оживљавали.
– Враћају се пред очи ратне слике и страдања дјеце. Било је неколико ситуација гдје су ми страдали другови. Најтежи тренутак ми је био када сам видео мртвог друга. Мајка ми је рекла да сам тог дана постао неко друго дијете. После тога данима нисам спавао. Велико трауматично искуство је и слика дједа са 35 килограма после размјене. Приче о Дејтонском споразуму, о егзодусу Срба из Сарајева враћају успомене на велико библијско страдање Срба… Писање књиге сам завршио прошле године у јесен, у Прчњу, у Црној Гори. Када сам склопио лаптоп и писање коначно завршио, више од сат и по сам остао у грчу, јецао сам као мало дијете. Јер, два месеца сам поново живео у том времену и поново су ми пред очима били другови којих одавно нема… – прича Бојан Вегара.
Многи из његове генерације су отишли у Аустралију, Америку, Канаду, Европу. Летос, када је објављена књига „Дјеца коју није волио свијет“, аутор је готово са свима разговарао, јављали су се са различитих континената и временских зона.
– Реакције су биле пресликане. Сви су мислили да су превазишли ратне трауме. Али, само једна ситница, једна прича, обнови све слике ратног дјетињства, врати сузе, успомене на дјецу које нема. Моја генерација је изгубила дјетињство, јер смо га провели у подрумима, ходницима, у просторима без прозора, струје, воде, са влагом… То су страшне успомене… – каже саговорник „Чачанског гласа“.
КРАЈ РАТА И РАСПУШТАЊЕ „СИЛОСА“
Према речим аутора, порука књиге је, превасходно, она коју је њему његова баба оставила и због које нису страдали у овом рату.
– Њене приче о Другом светском рату нама су спасиле животе, да не останемо у окружењу. Извукли смо се мало раније, нисмо остали са муслиманима и нисмо завршили као сви Срби у мом крају. Више од 600 Срба је завршило у злогласном логору „Силос“, који је радио, чак два мјесеца по окончању сукоба у Босни и Херцеговини. Распуштање „Силоса“ је за нас био дефинитивни крај рата, баш како је моја баба и предвидела – наглашава аутор.
ПИСМО И СЛИКЕ…
Бојан Вегара је изразио задовољство што је у Чачку и што су људи у Србији заинтересовани да чују његову причу, јер је мало људи и у то доба знало какве су страхоте преживљавали.
– Мало је људи знало за те страхоте, посебно се пратио западни наратив у којем су од нас правили неке злочинце, агресоре. У ствари, ми смо били у дуплом обручу, без хране, струје и воде, под сталном ватром, пуцњавом, снајперима, митраљезима, гдје је живот био немогућ, незамислив. О нама нико није писао, нико није говорио, ми смо били та дјеца коју не воли свијет. У Хаџиће је дошла једна америчка новинарка, ирског порекла. У Општини су јој рекли да прати дјецу како се и куда крећу, ако мисли да преживи. Зближила се са нама, често је са нама причала и плакала. Једног дана је отишла и после два мјесеца је стигао пакет у Пошту, адресиран на дјецу. Послала нам је чоколаде, писмо и слике на којој су дјеца из парка. Писала је да ниједна америчка медијска кућа није прихватила да објави и прикаже причу о нама. Крај писма је гласио: „Ви сте дјеца коју не воли свијет“. Када сам завршио писање прича, сетио сам се њеног писма и тако је настало име за моју књигу. Слика дјеце са насловне стране је њена…
Н. Р.
ДВА ПУТА У КОЛОНИ ИЗБЕГЛИЦА
Бојан Вегара је рођен у Сарајеву 1980. године. До 1992. године живео је у насељу Пазарићи, а рат је провео у сарајевској општини Хаџићи. Ову општину је Војска Републике Српске одбранила, међутим, Дејтонским мировним споразумом та општина, као и још шест других, где су живели Срби, припала је Федерацији Босне и Херцеговине. Аутор се по други пут нашао у колони избеглица и са својим сународницима се преселио у Братунац, који је по том споразуму припао Републици Српској, подсетила је библиотекарка Душица Брковић.
