ЂУРЂА МИРКОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „РАТКО МИТРОВИЋ“
БЛИСТАВ УМ И ВЕЛИКО СРЦЕ
Са закашњењем од неколико дана, овим текстом, између осталог, честитамо рођендан једној бака Ради која је своју унуку прва четири разреда свакога дана пешке водила у школу, у време када је ОШ „Ратко Митровић“ реновирана, па је настава делом извођена у издвојеном одељењу у Паковраћу.
Њеној унуци Ђурђи Мирковић, која је ђак генерације ОШ „Ратко Митровић“, жеља је била да текст објавимо на бакин рођендан, јер је захвална за све што је учинилa за њу:
– Не сећам се пуно првог разреда, али већ у другом су ми кренуле лепе успомене. Те године се наша школа реновирала, па смо ишли у издвојено одељење у Паковраћу. Волела сам сваки секунд боравка у овој сеоској школи. Били смо окружени природом у којој смо учили и играли се. Превоз до школе је био организован као да смо сви заједно свакодневно ишли на екскурзију. И даље сам донекле тужна што се та школска година завршила раније због ковида. Лепе успомене и захвалност дугујем учитељици Надици Димић. Кроз прве четири године моја баба Рада би сваки дан, без изузетка, устајала рано ујутру, спремала ми доручак, спаковала књиге и пешке ме одвела у школу. Она је мојој породици и мени увек била велика подршка и због ње данас знам шта значи волети некога безусловно. У мом петом разреду се разболела и изгубила ногу, па сам се од тада сама спремала за школу, али су ме возили баба Вида и деда Зоран. Колико год сам ја каснила и зановетала и колико год они били заузети, увек су нашли начин да ме одвезу, не само у школу, већ и на тренинге, такмичења… Увек су ми давали џепарац, куповали храну коју волим и с обзиром на то да је њихова кућа ближа школи од моје, увек бих свраћала код њих након школе…
Кроз своје школовање Ђурђа је остварила одличне резултате из различитих предмета и шаха.
-У ранијим разредима сам била такмичар из математике и шаха, док сам се у другум циклусу истакла у биологији, српској граматици, историји, физици и енглеском. Носилац сам Доситејевих диплома из шаха, биологије, српског језика и књижевности, математике, физике, историје и енглеског језика, као и Вукове дипломе. Имала сам добре наставнике и увек сам их поштовала. Моја разредна Ивана Трипковић је била дивна према мени и мом одељењу, увек је имала разумевања, пружала нам помоћ, излазила нам у сусрет и увек нас је све имала у мислима. Мени је, а верујем и мојим другарима, драго што нам је она била разредна.
Када је сазнала да ће бити ђак генерације била је срећна, мада, признаје, и нe толико изненађена, што ипак није умањило њену радост:
– Мој успех више није само вербални комплимент наставника или оцена у дневнику, већ чињеница, нешто непромењиво и сигурно. То је највећа нагарда за мој труд.
Жели да постане дечји и адолесцентни психијатар, али и писац. Увек би себе, каже, могла да види у науци, поготово биологији, психологији, филозофији, теологији, астрономији и физици:
– Одувек сам волела психологију. Као мала бих ишла по комшилуку и била мали „терапеут“ са свешчицом и хемијском у руци. Разговарала бих са комшијама и покушавала да решим њихове проблеме. Записивала сам им и рецепте који су укључивали вежбе дисања, одмарање, хидрирање организма, као и бављење неким хобијима. Било је и периода када сам желела бити астрофизичар, ботаничар, извиђач… мислим да су те жеље и даље ту, али ипак морам признати да је моја љубав према психологији била стална, иако не толико гласна. Што се тиче писања, сматрам себе добрим писцем, волим да пишем поезију и прозу на српском и енглеском језику. Када пишем желим да читаоци након читања размишљају о томе шта су прочитали и да не остану равнодушни. Након медицинске школе волела бих да завршим студије медицине у иностранству. Маштам о Оксфорду и Кембриџу у Енглеској, као и о земљама у Европи. Знам да су то велике жеље, али намеравам да дам свој апсолутни максимум.
Ђурђа истиче да су јој велика подршка били наставници, поготово у припремама за такмичења, а посебно је наставница српског Живка Бојовић веровала у њу:
-Хвалила је мој интелект и потенцијал и у данима кад бих губила мотивацију она ми је помагала својим саветима. Захвална сам и за моју наставницу енглеског Марију Златић, наставнице физике Александру Вуловић и Оливеру Ђуровић, наставницу биологије Данку Аџемовић и наставника историје Горана Џоковића. Они и њихови предмети су ми били најдражи. Највећа врлина мог одељења била је хумор другара. Они ово не знају, али сваки дан када бих се осећала тужно они би ме орасположили. Имали су понекад и лоше форе, али на те бих се и највише смејала. Били смо добро одељење, понекад немирни, али смо увек били ту једни за друге и лепо смо се дружили. Желим им све добро.
Никад јој, каже, није био приоритет да буде најбоља, једноствно верује да је добре резултате постизала зато што је волела предмете које је учила и желела да научи градиво. Сматра да се не треба упоређивати са другинма, већ треба слушати себе и своје могућности и потребе, пошто се тако не долази само до одличних резултата, већ и до сопствене испуњености.
Ђурђа је рођена у православној породици и мисли да јој је вера много помогла током одрастања, јер ју је подсетила да има значај и вредност без обзира на све, без обзира шта је постигла или не, и да је очекивања и резултати не дефинишу као особу.
Тренуци не трају заувек и њено детињство полако постаје успомена, али оно што ће заувек волети су породица и места у којима је одрастала:
-У мом срцу увек ће бити мој дом, с мојом мајком, братом, оцем, мојим куцама и мацама, а увек ћу волети и моја села Јездину и Горњу Краварицу. Мислим да ништа не може заменити осећај када се пробудим и видим маму у кухињи како спрема кафу и каже ми да ме воли, или мог брата када дође кући и са пуно хумора нам прича какав му је био дан. Као мало дете сам једва чекала да одем одавде, али сада размишљам колико ћу често моћи да свраћам кући када одем на факултет. Колико год он имао мана, на крају дана Чачак је мој град и ништа то не може променити.
Овим Ђурђиним речима завршили бисмо причу о још једном ђаку генерације да нам се на позив није јавила и њена разредна Ивана Трипковић, професор математике, која је у неколико реченица рекла све оно што смо ми само наслућивали, а могао је да изрекне само неко ко је брижно пратио и упознвао своју ученицу:
–Ђурђа је спој блиставог ума и топле душе, неко ко знање носи са невероватном лакоћом и скромношћу. Бити ђак генерације у њеном случају не значи само имати све петице, већ бити најбољи међу најбољим ученицима. Особа која подједнако добро разуме природне законе, уметност и друштвене појаве. Улаже јасан труд, љубав и стрпљење у сваку научену лекцију. Поред сјајног ума има и велико срце, препознаје када је другима тешко и пружа подршку. Она не хода школским ходницима са висине, њен успех је гласан, али карактер јој је тих и племенит. Остаје приземна и мирна упркос великим успесима.
Браво за Ђурђу, али и за разредну!
Гордана Домановић
