ПРЕДАВАЊЕ ПРОФЕСОРА ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА
У обиљу талената којима је Бог подарио Момчила Настасијевића и вештина које је током кратког живота (Горњи Милановац, 1894 – Београд, 1938) калемио на ове дарове, на посебан начин издваја се његов професорски лик, данас недовољно познат, али за његове савременике, а посебно ученике Четврте београдске гимназије био је она ретка светиљка која се не гаси за цео живот. О педагогији Момчила Настасијевића, о његовом снажном утицају на своје ученике, али и о свему што се природно испреплетало у овом песнику и око њега, у среду, 23. септембра, у Градској библиотеци приређено је предавање др Владимира Димитријевића, професора чачанске Гимназије, који је због здравствених разлога био спречен да буде „за катедром“. Ипак, публика није била ускраћена. Захваљујући савремној технологији професор Димитријевић је доставио видео снимак свог предавања.
ДАРОВИ БОЖИЈИ
Повод предавања је изложба „Момчило Настасијевић – песник изнад векова“ ауторки Мирјане Мокровчак Глишовић и Ане Ранковић из Музеја рудничко-таковског краја, која је недавно отворена у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“. Песникиња и библиотекар Оливера Недељковић, у уводном излагању говорила је о свестраној даровитости песника, као и целе породице Настасијевић, која је била посвећена уметности. Како је навела, „овај светац српског језика, како га је у заносу називао Станисалав Винавер“, био је и преводилац (препев „Слова љубве“ деспота Стефана Лазаревићана савремени српски језик).
– Уз брата Живорада, истакнутог сликара, развијао је свој дар за ликовну уметност о чему, поред осталог, сведочи и цртеж Чачка, настао на обали Западне Мораве, где је у часовима доколице волео да седи, разишља или свира окупљеним вршњацима. О његовој музичкој обдарености и склоности ка изражавању звуком, коју је делио са братом Светомиром, сведоче, уз ритам и мелодију његовог песничког језика, фотографије и детаљи из сећања савременика. Момчило Настасијевић, талентовани тенор, баш овде, у нашој вароши, наступао је у оперети из народног живота под насловом „Не укради“, а касније, као студент, бавио се дириговањем. Савременици се са дивљењем сећају да је свирао виолину и виолончело, али и да је био истински виртуоз на флаути – неки су од песникових талената о којима је говорила Оливера Недељковић.
После дипломирања на Филозофском факултету у Београду, прво је као приправник радио у Првој, а затим у Четврој мушкој гимназији (заједно са књижевницима Милошем Црњанским и Душаном Матићем), где је постао један од најугледнијих и највољенијих професора.
– За оне који су имали срећу да им он предаје, потврђују скоро једногласно његови ученици, његов час је био попут епифаније – описала је Недељковић.
ПОДВИЖНИК МЕЂУ УЧИТЕЉИМА
Говорећи о везама Настасијевића са Чачком, где је учио шест разреда Гимназије, професор Владимир Димитријевић је причао о утицају који је град на Морави имао на Мому, како су га звали школски другови, о његовом боравку у Прељини, у селу где је био смештен због своје болести, као и о његовим београдским данима, када је упознао Гаврила Принципа, коме је давао часове математике, за коју је био изузетно надарен, а заузврат је од њега Настасијевић узимао часове немачког језика.
– Момчило је био човек изузетних врлина. Ко год га је знао истицао је његову човечност и изражену моралност. Његов први предратни биограф Милутин Деврња наглашавао је песниково учитељство: „Радећи у школи Настасијевић се надахњивао сусретима са чистим и непоквареним младићима, верујући да је с њима могуће почети корачање новим путевима културе… Поверавали су му се, Момчило је улазио у њихове немире, читао прве књижевне покушаје, саветовао, бодрио, утапао се у готово све појаве њиховог живота. Његови ђаци су били трајно обежени Настасијевићевом педагошком мудрошћу, носећи са собом живо културно градиво… Његови ђаци били су његова духовна деца, чије је људске ликове уобличавао између осталог и он“ – навео је професор Димитријевић.
Како је нагласио, да теза биографа није претерана, остала су сведочанства људи које је Настасијевић педагошки уобличавао, па и оних којима није био предавач. Међу њима је и велики глумац Виктор Станчић, родом из Брђана, који је и сам био професор на Позоришној академији. Управо Настасијевића је навео као незаборавног професора, иако сам Станчић никада није сео у ђачку клупу (био је потпуно самоук). Настасијевић га је упућивао у позориште и књижевност, у његовој режији је први пут играо у аматерском позоришту у Горњем Милановцу, песник га је храбрио, говорио да има глумачки таленат и заувек је упамтио и примењивао његове савете за позоришну глуму…
Светозар Бркић, песник и преводилац, у својим сећањима је записао је да је професор Настасијевић са ђацима највише разговарао, да их није испитивао класично за оцену, већ је у разговорима успевао да их „ослободи сваке узгредности и свега сувишног“… „Човек суштине преводио нас је на известан начин суштини и посебности“, записао је, поред осталог, Бркић наводећи да је Настасијевић говорио пет језика, које је научио да би велике писце читао у оригиналу, али да је своје ученике упућивао и у тајне народне културе.
– По Бркићу, Настасијевићева личност је била уједињујућа. Пре Другог светског рата када је било много идеолошких сукоба међу младима, његов улазак у учионици је све страсти смиривао. „Све би се супротности некако расплињавале и ишчезавале. Остајало је само осећање братства“ – навео је и ово сећање Светозара Бркића професор Владимир Димитријевић.
Веома надахнут запис оставио је већ поменути биограф Деврња у некрологу Настасијевићу:
-… Ушао је у смрт као у очекивано Царство радости… Читавог свог живота он се залагао за бољи и спиритуалнији начин људског живота. И мукотрпно је, несазнајно и невиђен од многих спроводио у свом личном случају тежак подвижнички експеримент који је требало да уроди само једним резултатом – савлађивањем примарног људског квалитета, материје духом. Целокупно своје уметничко дело заложио је за остварење велике замисли – разданити тамни вилајет, обасјати мрачне поноре наше трагичне спутаности, преобразити злу судбину човека у подношљиву, дизати посусталима главу горе, указивати им да има још спаса, ако не овде, макар негде на звезди…
Своје предавање Димитријевић је завршио Настасијевићевом песмом „Речи из осаме“, која може бити потврда суштине песниковог живота и стваралаштва:
„Амбисе прекорачим,
стукне на равном тлу нога,
Дневи своје замрачим
блесне видело Бога“…
Весна Тртовић
ЧАЧАНИ И МИЛАНОВЧАНИ
У „Хроници моје вароши“ Момчило Настасијевић је писао о Чачанима и својим Милановчанима.
– Чачани су представљени као људи брбљиви, површни, склони да много једу и презиру оне који имају јако развијену машту, какви су Милановчани. Стално их извргавају руглу што су фантазери. А Милановчани, по Настасијевићу, стреме у облаке и са извесном дозом сажаљења гледају Чачане загледане у лонац, купус и месо – пренео је професор Владимир Димитријевић и „Хронику моје вароши“ препоручио као једну од најбољих књига српске прозе 20. века.
ПОСВЕЋЕНИ ТУМАЧ ПЕСНИКА
Најављујући предавање професора Димитријевића, као једног од најпосвећенијих тумача Настасијевићеве стваралачке филозофије, Оливера Недељковић је рекла да он „од најраније младости посвећено ишчитава дело Момчила Настасијевића, непрестано му се враћајући различитим поводима, настојећи да што дубље проникне и што јаче осветли његову стваралачку филозофију“.
