АНЂЕЛА КОВАЧЕВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „СВЕТИ ЂАКОН АВАКУМ“
ИСКРЕНОСТ И ДОБРОТА, ПОРЕД УПОРНОСТИ И ОДГОВОРНОСТИ
Слушајући наше младе успешне ученике, који су тек закорачили у живот, како се труде и теже да осим петица и одличних резултата на такмичењима, постану и добри људи, све оне приче о томе како се само у прошлости знало за праве вредности, падају у воду. Једна од тих наших младих нада је и Анђела Ковачевић, ђак генерације Основне школе „Свети ђакон Авакум” у Трнави.
– Била сам ученица VIII/2 одељења, а моја разредна била је наставница Драгана Белић. Живим у Трнави са својом породицом, која ми је увек била највећа подршка. Мој учитељ у млађим разредима био је Миливоје Лакићевић Лаки. Он је, заједно са мојом породицом, најзаслужнији за моје правилно одрастање у добру и поштену особу – рекла нам је Анђела укратко о себи на почетку разговора.
Учествовала је на многим такмичењима, посебно из српског језика и математике. Већ неколико година тренира одбојку у Одбојкашком клубу „Борац” у Чачку. Бављење спортом јој је, каже, омогућило да стекне нова пријатељства, путује, такмичи се и упозна вршњаке из других места. А што је и најважније, спорт ју је научио дисциплини, тимском раду, упорности и одговорности.
Када јој је саопштено да је изабрана за ђака генерације, обрадовала се, али и мало збунила, ако се тако може рећи:
– Иако сам била поносна, у првом тренутку сам била и помало затечена, јер сам навикла да будем део тима и да се не издвајам. За мене то није само признање, већ и подстицај да наставим да учим и напредујем.
Све разреде основне школе Анђела је завршила са одличним успехом, захваљујући раду, упорности и подршци својих наставника:
-Труд и залагање су ми увек били важни, а посебно ме је инспирисало поверење које су ми пружали наставници.
Као особа ведрог духа, радознала и вредна, одувек је волела да учи и да упознаје нове људе. При том се, наглашава, труди да буде искрена и добра према другима.
Школски дани били су, прича, пуни лепих и занимљивих тренутака:
– Посебно сам волела српски језик и географију – то су ми били омиљени предмети и увек сам се радовала тим часовима. Волела сам и све остале предмете, јер верујем да се из сваког може научити нешто корисно. Имала сам среће да имам наставнике који су стрпљиви, посвећени и који су нас охрабривали да се трудимо и верујемо у себе. Породица ми је увек била велика подршка, нарочито родитељи који су ме храбрили да се не предајем и да дам свој максимум. Најлепши тренуци били су ми дружења са другарима, излети, приредбе и школске прославе. Било је и тешких тренутака, али су и они били део одрастања и помогли су ми да научим нешто више о себи и другима.
У школи, као и у животу, Анђела, каже, највише цени труд, искреност, поштење и доброту. При том је, додаје, потребно много рада, али и вере у себе да би се труд исплатио.
Садашњост је, уз осмех признаје, такође, мало збуњује:
– Тренутно, истовремено сам и радосна, а и тужна. Тужна – због завршетка једног дивног периода живота – детињства, растанка од својих школских другова, од свега што ми је добро познато и што волим. Радосна сам што је нешто ново и неизвесно пред свима нама…
Ми само можемо да додамо да јој желимо да са истим жаром, ведрином и лакоћом настави новим путевима који су пред њом. А, наредне четири године на том путу ће бити и Медицинска школа, смер физиотерапеутски техничар.
Приредила: Гордана Домановић
