МИЛОШ КУРЋУБИЋ, ПОЉОПРИВРЕДНИК ИЗ КУКИЋА, О ИЗАЗОВИМА У СТОЧАРСКОЈ ПРОИЗВОДЊИ
ПОСЛА НА ПРЕТЕК, ЗАРАДА НЕИЗВЕСНА!
Из године у годину, ризици у пољопривреди су све већи. Климатске промене узимају свој данак, а паралелно са тим, велика економска криза, која је уздрмала читав свет због ратова који се воде, прелила се и на наше подручје и проузроковала поскупљење готово свих инпута у пољопривреди. Откупне цене пољопривредних производа углавном више не могу да испрате високе трошкове производње, што је многе пољопривреднике довело у тежак положај. Ситуација је посебно тешка у сточарству, које деценијама уназад бележи стагнацију. Ипак, упркос свим изазовима са којима се данас сучавају, и даље има сточара који су успели, захваљујући напорном раду, али и великој љубави према том послу, да сачувају своје фарме, па чак и да их унапреде. У групи таквих ентузијаста је и пољопривредник Милош Kурћубић (44) из Kукића, који се по бројумлечних грла и испорученим количинама млека може сврстати међу водеће фармере у чачанском крају.
ЗНАЧАЈНИЈЕ ЗАРАДЕ НЕМА, НОВЦА ИМА САМО ЗА „ЖИВОТАРЕЊЕ“
Иако по струци ветеринар, Милош Kурћубић се бави искључиво млечним говедарством више од двадесет година. Иако је неко време радио у струци, у једном од преломних момената живота одлучио је да настави породичну традицију и да се потпуно посвети пољопривреди. Мада сточарство у Србији из године у годину бележи велики пад, за разлику од многих, који су гасили фарме под теретом повећаних трошкова производње и неизвесности зараде, Милош је, уз подршку оца, мајке и сестре, постепено повећавао сточни фонд, тако да данас у својим шталама има 40 врло квалитетних крава музара сименталске расе и још толико јуница и телади. Ипак, како истиче, рад на једној оваквој фарми, са 80 грла стоке, није нимало лак, а ако се узму у обзир сва улагања и огроман труд, зарада и није на неком завидном нивоу.
– Од овог посла не може да се живи на некој високој нози, може само да се „животари“. Када имате оволико стоке, морате да припремите довољно хране, а то подразумева огроман труд и рад. Посла има на претек, а одмора нема. Концентрате купујемо, а све остало производимо сами – сено, луцерку, житарице, кукуруз за силажу… За оволики број грла на фарми годишње нам треба око 150 приколица силаже, око 300 бала вакумиране сенаже и 200 бала сувог сена или луцерке. Ове године смо много новца и труда уложили у производњу, тако да тренутно имамо сточне хране за наредне две године. Због суше, баш у месецима кад је кукурузу неопходно највише влаге, били смо принуђени да наводњавамо парцеле, што је захтевало додатна улагања. Ипак, то нам је донело невероватно високе приносе, 90 тона кукуруза по хектару, тако да могу да кажем да нам се инвестиција комплетно вратила – објашњава Милош, посебно наглашавајући да сточарство тражи велика улагања и да у њему неке зараде има, али да се највећи део тог новца поново враћа у производњу.
Kурћубићи обрађују око 50 хектара земље. Осамнаест хектара је у њиховом власништву, а остало узимају под закуп, јер им је у интересу да произведу довољно сточне хране, чиме појефтињују своју производњу. Захваљујући високој млечности крава, дневно предају од 300 до 600 литара млека, све у зависности од тога колико грла имају у мужи. Млеко предају млекари „Гај“ у Чачку. Мада откупна цена млека данас није на неком завидном нивоу, исплата је редовна, а како Милош наводи, ни држава им ништа не дугује.
– Напорно јесте, устаје се рано, а леже касно. Цена млека је пала, али ми морамо да радимо. Кад би откупна цена млека била боља, сви бисмо били задовољнији. Редовно добијам субвенције које исплаћује држава у млечном говедарству, све су нам краве уматичене. Добијамо и премију за млеко. И код Града Чачка смо конкурисали и добијали средства подршке за остављену женску телад. Годинама смо се борили да у млечном стаду имамо најквалитетнија грла. У томе нам је доста помогао и доктор ветеринарске медицине Зоран Велковски из „Ветвела“ у Виљуши, где сам раније радио, тако да сам веома задовољан оствареним резултатима у том делу генетике. Водимо рачуна о свему, а посебно о хигијени. Имамо млековод и све друге услове за бављење овим послом – истиче наш саговорник.
СТОЧАРСТВО НИЈЕ ОНО ШТО ЈЕ НЕКАД БИЛО
У домаћинству Курћубића механизација на све стране. Како истиче Милош, највећи део машина набављен је ранијих година и то из сопствених средстава, када се од сточарске производње много боље зарађивало:
– Све што смо зарадили – улагали смо у механизацију и опрему. Имали смо у плану да набавимо још неке машине, али нам то финансије нису дозволиле. Покушавамо да пратимо нове технологије, како бисмо себи олакшали посао, али нам све теже то полази за руком. Ако дође неко боље време, купићемо то што смо планирали, а до тада сналазићемо се са овим што имамо.
И Радојица Курћубић, Милошев отац, памти нека боља времена у српском сточарству.
– Сточарством су се бавили и моји родитељи док су били живи. Сећам се, имали смо шест, седам крава, много смо мање радили, а живело се далеко боље. Кад сам изгубио оца, мајка је смањила број крава, али нас је успешно издржавала захваљујући сиру и кајмаку. Снабдевала је белим мрсом најугледније породице у Чачку. И ја сам провео силне године бавећи се сточарством. Сигуран сам да у овој производњи никада није било оволико тешко, колико је то данас. Реално, много се ради, а финансијски ефекти су много слабији – наводи Радојица.
Курћубићи истичу да тренутно не планирају било какво проширење производње, јер би све то захтевало и додатна улагања, која у садашњим условима и не би могли да обезбеде. Како истичу, у селу је све мање народа, па и то представља отежавајућу околност за било какво проширивање посла. Ипак, једно је сигурно – без обзира на све потешкоће са којима се суочавају – остају и даље у млечном говедарству, јер то је њихова породична традиција коју не желе да напусте.
В. С.
