U vreme pandemije korona virusa i vanrednog stanja, kada je muzičarima iz poznatih razloga bilo onemogućeno da na uobičajeni način komuniciraju sa svojom publikom, pojavili su se i alternativni vidovi komunikacije sa muzičkim zaljubljenicima putem interneta i zanimljive forme, poput Koncerta iz sobe – koncert bez publike u vlastitom stanu, koji se putem interneta prenosi širom sveta. Poznati, domaći svetski multiinstrumentalista Miško Plavi (www.miskoplavi@yahoo.com) – Milivoje Petrović, široj publici poznat po saradnji sa popularnim sastavima ’80-ih Via Talas, D’Boys, Piloti, EKV, Đura i Mornari, a kasnije po solo karijeri, virtouznom sviranju harmonike širom sveta, posebno u Japanu i po svom sastavu Miško Plavi Trio, održao je nedavno svoj Koncert u Sobi u organizaciji Festivala uličnih svirača.
Ekskluzivno za Čačanski glas Miško Plavi, govori o detinjstvu provedenom u Guči, o muzičkoj karijeri dugoj četri decenije, o Japanu, harmonici, o Čačku i muzičkim talentima poniklim u njemu.
Rođeni ste u Guči, gde ste i proveli najranije detinjstvo. Kakve uspomene Vas vezuju za doba detinjstva i najranije mladosti?
Tu sam završio prvi razred osnovne škole Bogdan Kapelan. Veliko dvorište ispred male zgrade gde sam živeo, sa puno drugara iz komšiluka za neprekidno igranje. Najlepše mesto na svetu je – Guča!
Kako i kad je krenula vaša muzička avantura i zainteresovanost za muziku?
Iz Guče, porodica se preselila u prigradsko Beogradsko naselje Padinsku Skelu. Na časovima muzičkog učiteljica je zapazila kako vešto baratam sa ksilofonom, pa je pozvala moje roditelje i predložila im da me upišu u muzičku školu. Otac je odbio. Hteo je da završim neki „normalan“ fakultet. Nije ukapirao….Učiteljica je zvala još jednom, rekla mu da se radi o velikom talentu…Nije vredelo. Majka je bila za, ali nije smela protiv njega. Sve dok jednom nisu otisli na slavu kod rodjaka gde je otac malo popio. U povratku ga je ciljno provela pored muzičke radnje, i tako sam dobio prvu harmoniku. On je odabrao instrument, koji drugi bi neko ko je rodjen u selu pored Kragujevca. Ja nisam imao ništa protiv njegovog izbora.
Da li je harmonika prvi instrument koji Vas je osvojio?
Da, sve do prvog razreda gimnazije kada sam na jednoj ekskurziji ustanovio da devojčice više vole gitariste. Vratio sam se sa ekskurzije, ostavio harmoniku i počeo da sviram gitaru. Tada već u Beogradu, prve akorde sam krišom skidao od prvog komšije Bojana Pečara, kasnije bas gitariste legendarne grupe EKV. Od majke sam dobio prvu gitaru kao nagradu za odličan uspeh u školi. Moram da napomenem da su i prva harmonika i gitara bili najgori i najjeftiniji instrumenti. Jako loši. To je bila jedina pomoć koju sam dobio od roditelja. Kasnije sam radio preko omladinske zadruge i kupio bolje instrumente na kojima se moglo nešto i odsvirati.
Pripadate generaciji koja je početkom ’80-ih promenila istoriju savremene muzike na ovim prostorima. U to vreme svirate bas gitaru. Po čemu se Beograd iz tog vremena rezlikuje od ovog današnjeg i za koga, od muzičara ste intimno najviše vezani iz tog vremena?
Beograd pre, za vreme, i posle nesrećnih ratova devedesetih. I analogna i digitalna era. To su najveće razlike. Svakako, nije bilo ni tada lako postati poznat i uspešan. Jugoslavija je bila velika zemlja, konkurencija je bila oštra. Kako sam već rekao, roditelji me nisu izdržavali, morao sam od malih nogu da radim. Kada sam počeo da zaradjujem od muzike, nisam mogao da biram. Svirao sam pop i rok muziku, a vrlo rano otkrio džez i slušao ga kod kuće. U svojoj audioteci od domaćih izdanja imao sam samo Olivera Mandića. Sve ostalo bila je strana produkcija. No, druzio sam se sa Bojanom Pečarom, i Milanom Mladenovićem, i bili smo najbolji drugovi. Išao sam na njihove koncerte, ali sa njima, u bekstejdž, nisam bio publika. Kada me je Milan zvao da sviram sa EKV, mnoge pesme koje sam skidao za repertoar čuo sam po prvi put.
Da li su to članovi grupe EKV, kojima često odajete počast na svova dm nastupima svirajući njihove pesme?
Sviram samo jednu njihovu pesmu, Anesteziju, koju sam snimio za kompilaciju posvećenu Milanu, „Kao da je bilo nekad“.
Iza sebe imate više albuma, ka solo izvođač i u saradnji sa drugim muzičarima. Kako bi opisali muziku koju komponujete i izvodite, kao world music, ili ethno jazz, ili kao nešto treće?
Meni i jeste cilj da pokušam da napravim muziku koja je poseban pravac, originalna, da nikoga ne kopiram. Naravno da je to jako teško, ali puno sam vežbao i radio na tome i mislim da sam dosta uspeo i veoma sam srećan zbog toga. Moja koncertna aktivnost deli se na solo koncerte na harmonici, I koncerte sa mojim Triom. Na solo koncertima koristim lup-sempler uredjaj, tako da u njega mogu da usnimim deo kompozicije uživo, i odmah da sviram preko tog snimka. Uredjaj ima desetak pedala koje pritiskam nogama. Publika to jako voli. Takodje kada u Triu već devet godina imam dve muzičke gromade, Vasila Hadžimanova i Džonija Dunkića na bubnjevima, nije teško da nasi koncerti prerastaju u specifične dogadjaje fantastične razmene energije izmedju nas i publike. Nas trojica beskrajno uživamo kada smo zajedno na bini, i taj užitak prelazi i na publiku. Prošle godine objavili smo drugi CD, Miško Plavi Trio – „Hiljadu osmeha“, za Jugoton. Cd sam radio deset meseci svakodnevno, bilo je teško, ali uspeo sam da izguram do kraja, svakako uz pomoć Vasila i Džonija.
Odlazak u Japan, vratio Vas je prvoj ljubavi, harmonici. Kakav je bio osećaj kada ste ponovo otkrili svu lepotu sviranja na ovom instrumentu?
Posle puno godina prangijanja po električnim gitarama, igrom slučaja Djura mornar me je pozvao da kao gost sviram harmoniku za njegov prvi CD. Tada su me znali kao gitaristu i basistu, javno nisam nastupao na harmonici, niko nije znao da je to moj prvi instrument. Ali Djura se zatekao na svadbi našeg zajedničkog druga, gde su naši pripiti drugari nagovorili cigu harmonikaša da mi da harmoniku da odsviram nešto. Kada sam počeo da sviram, cela svadba je krenula mahnito da skače, a dogadjaj se odvijao na jednom Savskom splavu, umalo smo ga potopili.
Djurin bend je bio sastavljen od kvalitetnih muzičara i ja sam dosta vežbao za tu priliku. Uskoro, uvidjam lepotu prekrasnog akustičnog instrumenta i počinjem jos više da vežbam. Uskoro, gitara počinje da mi bude dosadna, i okrećem se samo harmonici. Igrom slucaja otvara mi se Japanska priča i tek tada, počinjem ludački da vežbam po osam sati dnevno. Bilo me je sramota da brukam i sebe i svoju zemlju tamo daleko u potpuno drugačijem svetu.
U Japanu ste kao muzičar i ličnost veoma poštovani. Šta Vas najviše vezuje za ovu zemlju i koja je prva asocijacija kad pomislite na Japan i po čemu se Japanci u svom odnosu prema muzici i muzičarima razlikuju od ostatka sveta?
Japan sam proputovao uzduž i popreko puno puta, imao sam preko 250 koncerata, od severa do juga. Za Japan me vezuje njihov odnos prema radu, prema drugom ljudskom biću i prema prirodi. To je sve na mnogo višem nivou nego ovde kod nas, mi smo zaostali jedno 50 godina za njima u tome.
Prva asocijacija je suši, obožavam tu hranu. Što se muzike tiče karakteristično je da oni ne mogu da naprave neku originalnu savremenu muziku koja bi morala da potiče iz njihove etno muzike zato što je njihov etno, zove se Enka, jednostavno neslušljiv nama zapadnjacima. Tako da oni kopiraju sve što dolazi sa strane, i tu su majstori. Naravno da tamo ima jako puno vrhunskih muzičara, tamo mnogi vežbaju kao mravi, i više od osam sati dnevno.
Svirali ste u vreme vanrednog stanja koncert u organizaciji Festivala uličnih svirača, koji je direktno prenošen putem interneta? Kakvo je to iskustvo za Vasi kakvo je u poređenju sa sličnim situacijama kada ste svirali u Japanu u mestima koja je teško pogodio cunami i havarija u nuklearci?
Za koncert iz sobe pripremao sam se temeljno i mukotrpno nekoliko nedelja. Inače je solo koncert svakako najteži vid muziciranja. Nije bilo lako, pre svega održati koncentraciju, sam u svojoj sobi, uz lagani osećaj teskobe usled nenormalne situacije, i bez interakcije sa publikom. A opet, svestan da će to gledati puno ljudi putem interneta.
U Tohoku području na severu Honšu, najvećeg Japanskog ostrva, svirao sam humanitarne koncerte, oko petnaest sve skupa, tri godine za redom. Prvi put sedam meseci nakon katastrofe, novembra 2011. godine. Ni sa čim drugim ne može se porediti to iskustvo. Put me je vodio na 40 kilometara od Nuklearne elektrane Fukušima, bila je to crvena zona sa visokim nivoom radijacije i 2011. godine bio sam drugi stranac koji je kročio tamo, pre mene samo jedan francuski fotograf. U Beogradu sam ostavio uplakane dve sestre, majku i devojku, one su me molile da ne idem. Ali mene je srce vuklo, tamo imam jako puno prijatelja i kolega muzičara sa kojima sam ranije puno puta svirao. Imao sam stres pre puta, uplašen za svoj zivot, ali proučio sam uticaj radijacije, konsultovao se sa poznavaocima problematike i….otisao. Nastupao sam po staračkim domovima koji su se nalazili uvek na uzvišenjima, jer je sve niže, bliže nivou mora bilo zbrisano cunamijem. To je bila jedina populacija, svi mladji od 70 godina su izbegli. Poginulo je oko 30.000 ljudi. Bio sam jako tuzan i fakticki nije mi bilo do sviranja, a i mučio sam se koji uopšte repertoar i da sviram. Na kraju, ipak sam svirao uglavnom kompozicije mirnijeg tempa i dinamike, ne baš tuzne, nisam tsmo došao da ih dodatno rastužujem,ali svedene i nežne. 2012. i 2013. godine moje humanitarne koncerte je organizovao UNESCO. Dobio sam velike počasti od Japanske vlade, spavao sam u vili najvišeg sveštenog lica u Japanu, kao što je kod nas Patrijarh. Imao sam prijeme kod gradonačelnika mnogih gradova.
Kakvi su vaši dalji planovi i kako uopšte vidite dalju sudbinu muzike i muzičara u svetu pogođenog pandemijama i prirodnim katastrofama?
Kao i ostali muzičari, čekam da ponovo zažive koncerti i festivali. Bavim se sportom, vežbam harmoniku i trudim se da uživam u životu. Za ovu godinu bio sam u pregovorima za nastupe u Srbiji, Crnoj Gori, Nemačkoj, Japanu, Tajlandu i Kataru.
Kakva Vas sećanja vezuju za Čačak? Nedavno ste
kao gost svirali u Čačku na koncertu grupe EJO, a članove grupe, braću Stevana i Aleksu Milijanović ste kao sasvim mlade muzičare upoznali i svirali sa njima, samo koju godinu ranije na Festivalu Karusel?
Volim Čačak, tu ljudi govore istim naglaskom kao i u Guči. Nastupao sam nekoliko puta. Poslednji pt sa grupom EJO, čiji sam fan. Koncert je bio čista desetka. Posle koncerta prišla mi je gospodja, izvadila crno belu fotografiju, na njoj je bio prvi razred osnovne škole, i ona i ja u njemu! Divno!
Sa Stevanom povremeno i svirate u svom triju. Kakvo je iskustvo sarađivati sa muzičarima koji pripadaju jednoj novoj generaciji, koja puno obećava, a koja stasava u vreme koje nije naklonjeno umetnosti i umetnicima?
Stevan, koji je diplomirao klavir na džez akademiji u Beogradu pripada maloj grupi muzičkih genijalaca koja je iznedrila ova naša mala i napaćena zemlja. Da se ja bavim politikom i odlučujem, Stevan i ta ekipa mladih ljudi bi imali najveću platu u zemlji. Oni su nešto najbolje što Srbija ima, ali na žalost Srbija je oteta, ovde je sve naopako. Najgori medju nama odlučuju.
Moja poruka njima je da se bore i rade najviše što mogu, ako steknu svetski kvalitet, kad tad to će im se dobrim vratiti. Per aspera ad astra – Preko trnja do zvezda!
Dušan Darijević
