Aktuelno Društvo

NOVINAR U PENZIJI BRANKO STEVANOVIĆ, U PAUZI, IZMEĐU KAFE I ŠETNJE SA UNUKAMA

Do nedavno ste ga mogli sresti bilo gde na teritoriji našeg okruga u jurnjavi za vremenom dok prikuplja vesti, pronaći na televiziji javnog servisa u trci sa sekundama i minutima dok uklapa i skraćuje priloge, a danas ga možete videti u nekom od gradskih restorana, gde pije kafu i čita novine. Naravno, sada ima više vremena i za svoje četvorogodišnje unuke, bliznakinje Anđeliju i Đurđu, koje mu ulepšavaju prve penzionerske dane.    

U pauzi, između kafe i šetnje sa unukama, sa poznatim čačanskim novinarom Brankom Stevanovićem razgovaramo u Dopisništvu RTS-a, gde nas dočekuje sa prepoznatljivim osmehom i smirenošću… Zanimljivo je da ni ovaj izuzetno stresan posao nije uspeo da mu oduzme blagost… Na početku, uz malu dozu humora, kaže: “Nema tu šta puno da se priča. Novinar je novinar, menja se samo tehnologija”. Ali, istini za volju, malo je “pravih” novinara…

Iako je studirao političke nauke – međunarodni smer, uvek ga je privlačilo novinarstvo, ali nikada nije zamišljao da će raditi u televizijskom, elektronskom mediju, verovao je da će pisati u novinama.

– Kada sam diplomirao pojavio se konkurs u “Čačanskom glasu” za novinara saradnika u “Radio Čačku”. Konkurisao sam kao svršeni student i 2. juna 1980. počeo da radim. Kolege sa “Radio Čačka” su sarađivale sa Televizijom i ja sam se kao najmlađi nezvanično uključio. Posle određenog vremena saradnja je prekinuta, ali kasnije, zahvaljujući insistiranju tadašnjeg rukovodstva, otvoreno je Dopisništvo – započinje priču Branko Stevanović, novinar u penziji.

Podseća da su ’89. godine počeli ozbiljni razgovori opštinskog rukovodstva da se obezbedi stalno Dopisništvo u Čačku. Pokrenuta je akcija, potpisan ugovor sa Televizijom Beograd, sakupljena devizna sredstva i nabavljena osnovna oprema, a mladog novinara su odabrali da organizuje ekipu.

– Napravili smo ekipu i zvanično startovali 1. marta 1991. godine. Na početku – četvoročlana ekipa. Mladi, puni entuzijazma, snimatelj, asistent, montažer i ja kao novinar. Posle osnovne obuke, sredinom marta su objavljeni prvi prilozi iz Čačka. Nismo imali linkovsku vezu sa Beogradom, već samo montažnu jedinicu. Montirali smo prilog u jednoj prostoriji u MZ „Gradski bedem“, a potom smo slali kasetu autobusom do Kraljeva ili direktno do Beograda. „Pokrivali“ smo ne samo čačansko informativno područje, već smo izveštavali i iz Lučana, Gornjeg Milanovca i Ivanjice – priča Stevanović.

Otkriva nam da je za razliku od Radija, Televizija za njega bila “malo komplikovanija”, jer nije voleo da se slika. Seća se i reči Jovana Šćekića, koji ih je podučavao u dopisničkoj redakciji RTS-a:

– Rekao mi je da nisam za šefa, jer sam diplomata. Po prirodi sam miran, staložen. Posao novinara je da sasluša obe strane, a ne da sudi. Nikada nisam bio pristalica senzacionalizma, bombastičnh naslova, korišćenja ljudskih tragedija za podizanje gledanosti ili tiraža. Mlađe kolege se uglavnom žale na današnji tempo, što urednici insistiraju na brzini, da budu prvi koji će objaviti neku vest. Nažalost, urednici traže i što više “krvi”. I ranije je bilo crne hronike, ali nije se toliko posvećivalo pažnje, nije je bilo na naslovnim stranama. Javni medijski servis, na primer, svi gledaju kroz informativni program, a to nije njegova glavna uloga. Puno je programa na Televiziji Srbije kojima se posvećuje mnogo pažnje, ali građani ipak prosuđuju preko informativnog programa, koji je stalno izložen kritici. Gledanost je mnogo važna, ali ja smatram da javni servis ne treba da se bazira na tom principu. Nažalost, u ovom savremenom društvu, kada se brzo živi, u konkurenciji Interneta i tehničkih dostignuća, koje je nemoguće uskratiti i najmlađoj deci, na druge programe niko ne obraća pažnju. Živimo u modernim vremenima, svi se uklapaju u nove tendencije, ali mi stariji se sa setom sećamo nekadašnjih obrazovnih programa, kada je postojala jedna državna televizija. Ali, komercijalizacija je donela i mnogo tv stanica, a one previše zadiranja u intimnost ljudi. Niko ne gleda rijaliti programe, a svi komentarišu! Ne znam kako to da se iskoreni? Verovatno pravljenjem dobrog programa na Javnom medijskom servisu. Naravno, ne smemo zaboraviti ulogu roditelja u vaspitavanju dece i njihovom ukazivanju na kvalitetne programe – kaže Branko Stevanović.

Za nepune četiri decenije rada ovaj novinar je pripremio hiljade priloga o značajnim događajima i manifestacijama u Moravičkom okrugu, ali i mnogobrojne reportaže i priče o životnim sudbinama. Kako je poziv novinara veoma specifičan, iza njega je puno lepih trenutaka. Bilo je i loših, ali na njih se, kaže, ne treba osvrtati. Mnogo je anegdota… jednom je „čak bio i ministar“…

– U vreme dok je bio ministar prosvete, Žarko Obradović je posetio i školu “Ivo Andrić” u Pranjanima. Kada je naša ekipa izašla iz auta, deca koja su pripremila prigodan program pozdravila su me sa rečima: “Dobar dan, gospodine ministre” – šaljivo priča naš sagovornik i dodaje da je zanimljivo bilo i na snimanjima probijanja tunela u Ovčar Banji i na Koridoru 11 u Brđanima, jer je reč o velikim građevinskim poduhvatima.

Zahvaljujući novinarstvu kojim, kako kaže, ipak ne mogu svi da se bave, upoznao je mnogo zanimljivih ličnosti. Najveći utisak na njega ostavio je patrijarh Pavle.

– Značajan deo njegovog života bio je vezan za čačanski kraj. Počev od ratne 1944. godine, kada je u manastiru Vujan kod Prislonice, na gotovo čudesan način izlečio pluća, pa do zamonašenja u  manastiru Blagovoštenje, u Ovčar Banji 1948. godine. I baš u tom manastiru gde je tokom leta redovno dolazio, i kao episkop i kasnije kao poglavar Srpske pravoslavne crkve, imao sam lično zadovoljstvo da, sredinom devedesetih godina prošlog veka, upoznam i razgovaram sa patrijarhom Pavlom. Razgovor se odnosio na mogućnost susreta našeg patrijarha i pape Jovana II. Na osnovu onoga što sam tada čuo od gospodina Pavla i svega što je kasnije radio i govorio, učvrstili su moje uverenje da takvih ličnosti, kakav je bio patrijarh Pavle, više nećemo imati, ni u bližoj ni u daljoj budućnosti – sa setom kaže Stevanović i dodaje da je razgovarao i sa pokojnim princom Tomislavom Karađorđevićem, kada je došao da živi u Srbiju:

– Sada bih možda trebao da primenim jedan njegov savet. Princ se u Engleskoj bavio voćarstvom, gajio je jabuke. Na pitanje zašto je počeo time da se bavi, odgovorio mi je da ga smiruje da gleda kako raste voće, zelenilo, boravak u prirodi… Zanimljiv je bio i susret sa Radmilom Bakočević, našom zemljakinjom…

Ali, bavljenje novinarstvom podrazumeva i velika odricanja, konstantni boravak u redakciji, na terenima. Ipak, uz podršku porodice sve može da se prevaziđe. Pošto je svojevremeno bio zaposlen i na “Radio Čačku”, mnogi su ga prepoznavali po specifičnom glasu. A zahvaljujući prijatnom glasu upoznao je i svoju sadašnju suprugu Bosmenku, sa kojom je više od tri decenije u harmoničnom braku. Naravno, takođe je važno i razumevanje dece, što su mu njegovi sinovi blizanci Milan i Milovan nesebično pružali.

Iako ne voli da deli savete, Branko Stevanović mlađim kolegama poručuje da ostanu dosledni svojim stavovima, a ukoliko ih još nisu izgradili da se ugledaju na pozitivne primere i da uče od “pravih” novinara.

N. R.

 

DVOGODIŠWE DETE ČITA NOVINE!

– Tatice, daj mi da čitam novine, tim rečima dočekuje mali Branko Stevanović iz Sombora oca kada se vraća sa aerodroma.

Branko je rođen novembra 1952. godine i neobično je bistro dete. Još nije imao ni pune dve godine kada je počeo prevrtati po Tatinim novinama, zapitkivati: “Tatice koje je ovo slovo? “A”, ovo do njega? Otac Brankov, vazduhoplovni podoficir-vodnik pokazivao je sinu slovo po slovo, a kada je video da mali ima dobro pamćenje i pokazuje interes za azbuku, kupio je Branku “Bukvar”.

Iako mu je tek 27 meseci Branko Stevanović mali – poznaje sva pisana i štampana slova ćirilice. Tačno će vam kazati za svako slovo koje mu pokažete u novinama (Branko “čita” najradije “Borbu”) kako se zove! Roditelji, uviđajući da im se sin prerano počeo “Baviti književnošću” sklanjali su pred Brankom novine, ali to mnogo ne pomaže. Branko se sprema da “napiše” deci pismo.

“Dnevnik” Novi Sad

  1. mart 1955. godine

 

PRIZNANJE ZA ŽIVOTNO DELO “BLAGOJE – BLAŽO RADIVOJEVIĆ”

 

Branko Stevanović je rođen 23. 11. 1952. u Novom Sadu. Osnovnu školu je započeo u Somboru i završio u Podgorici. Potom je u Čačku završio Gimnaziju, a u Beogradu Fakultet političkih nauka. Novinarsku karijeru započeo je 2. juna 1980. godine u “Radio Čačku” i “Čačanskom glasu”. Kao najmlađi u redakciji, pratio je i sportsku oblast. Od 1. marta 1991. prelazi u novoosnovano Dopisništvo RTS-a, a od avgusta 1995. godine RTS ga zvanično “preuzima” od “Čačanskog glasa”. Pored redovnog izveštavanja o događajima u Moravičkom okrugu, značajan broj informacija odnosi se i na sportska zbivanja. Izveštaji sa brojnih utakmica i događaja, priče o sportistima i klubovima iz različitih sportova iz Čačka, Gornjeg Milanovca, Lučana i Ivanjice, plasirani su u programima RTS-a. Nekoliko godina je radi kao jedini novinar u Dopisništvu RTS-a. Kasnije kada se povećavao broj novinara, ali ženskog pola, Branko se i dalje bavi izveštavanjem sa sportskih terena. Od osnivanja je član Udruženja sportskih novinara Čačka, a time i USN Srbije.

Pored brojnih nagrada, među kojima su i za ekskluzivnost, ove godine, po odlasku u penziju, od članova Udruženja sportskih novinara Grada Čačka dobio je priznanje za životno delo “Blagoje – Blažo Radivojević”.

 

 

Оставите одговор