„КАД ЈЕ ЋИРКЕ СЛИКАО“
- Чачак и Драган Ћирковић су дубоко повезани – не као две одвојене појаве, већ као један заједнички културни простор у коме се живот града претвара у уметност, а уметност постаје трајно сведочанство о граду – рекао је историчар др Милош Тимотијевић. – Иницијатива да узвишени део испред Културног центра понесе назив „Плато Драгана Ћирковића“ је добила подршку породице и саме установе, али још увек нема повратних информација од надлежних – истакла је Драгана Божовић.
Пола века од смрти првог чачанског академског сликара Драгана Ћирковића (1909-1976) обележено је у среду, 15. априла, у Галерији Народног музеја програмом названим „Кад је Ћирке сликао“ у присуству чланова породице и потомака. Својеврсни времеполов кроз живот, дело и време у коме је стасавао као уметник, организовало је Завичајно друштво „Чачани“, коме је више од деценију председавао уметников старији син Драгић Ћирковић. Програм је иницирала и креирала историчарка уметности Драгана Божовић, чланица Управног одбора овог удружења, уз учешће њених колега из Народног музеја и Уметничке галерије, које је након поздравног обраћања председника Друштва Драгана Ерића, у коме је пожелео да се и убудуће сећамо својих заслужних грађана, најавила председница УО Милица Допуђа.
О уметничкој позицији и опусу завичајног сликара Драгана Ћирковића као зачетника ликовног живота Чачка и Србије говорила је Делфина Рајић, директорка Народног музеја, историчар уметности, наводећи да је „рођењем и душом био Чачанин, београдски и париски ђак у класи великог српског сликара Ивана Радовића, који своје умеће усавршава у Паризу и Италији. Иако припадник „београдске школе интимизма“, остаје доследан свом личном импресионистичком сензибилитету… Ћирковићево сликарство поседује све атрибуте поетског и интимистичког израза естетике ликовног стваралаштва те епохе… Боја је основно изражајно средство у сликарском језику Ћирковића… Свестрани таленат и уметник чија платна носе отиске и енергију некадашњег грађанског Чачка, као кључа за разумевање његовог раскошног ликовног стваралаштва, премостио је време и сачувао облике, боје и звуке прошлих времена на овом простору.“ У посматрању уметничког опуса Драгана Ћирковића, Рајићка препознаје наш град кроз ризницу прича у брижљиво формираној збирци ликовно забележених тренутака…
О историјском контексту, друштвеној клими у којој је Ћирковић стасавао као уметник говорио је историчар др Милош Тимотијевић напомињући да се Драган Ћирковић не може разумети без града у коме је живео и стварао, јер Чачак није био само место његовог живота, већ трајни извор мотива..
-Са друге стране, ни данашње сећање на Чачак није потпуно без његових слика и цртежа, јер су они сачували један изглед града који је у међувремену нестао или се изменио. Зато можемо рећи да су Чачак и Драган Ћирковић дубоко повезани – не као две одвојене појаве, већ као један заједнички културни простор у коме се живот града претвара у уметност, а уметност постаје трајно сведочанство о граду.
На питање какав је био Чачак који Ћирковић преноси на своје слике Тимотијевић одговара да је уметник рођен 1909. године, у време када је Чачак већ улазио у фазу уочљивог економског, културног и цивилизацијског развоја. Град је био седиште округа и имао је основне елементе једне уређене вароши: државно чиновништво, гимназију, касарну, развијен трговачко-занатлијски слој, локалне банке, штедионице, активну штампарску делатност, одражавале су се биоскопске и позоришне представе, прављени планови за електрификацију и комунално уређење, а град је добијао препознатљив урбанистички и архитектонски изглед… Све то ће постати важан део ликовног света Драгана Ћирковића. Међутим, ратови су оставили дубоке последице… Уочи Другог светског рата град броји око 12.000 становника, догађа се значајна промена друштвене структуре, ствара се круг образованог становништва које постаје носилац друштвеног живота и постепено постаје носилац културног живота у вароши… Истовремено у Чачак долазе наставници цртања, посебно се издваја Владимир Костић Костин чија изложба 1934. представља први озбиљан јавни наступ модерне уметности у Чачку, а уметност више није само део наставе, већ постаје јавни културни догађај (са Ђорђем Миловановићем био један од оснивача „Чачанског гласа“)…
О свестраном опусу Драгана Ћирковића историчар уметности Даниел Микић говорио је кроз хронолошку видео презентацију, подсетивши да је поред сликарства и вајарства, од 1951. године запослен као сценограф у Народном позоришту у Чачку, а био је и илустратор „Чачанског гласа“. Пошто несрећним скоком у хладну Мораву са 14 година трајно губи слух, након студија на Краљевској академији 1931. где ради у кругу еминентних уметника свога доба и студијских путовања, од 1938. се трајно везује за Чачак и по томе постаје јединствен и на светском нивоу, истиче Микић. Његова сликарска поетика формира се тридесетих година 20. века, а да није његових слика, не бисмо знали како су неки простори и људи у Чачку изгледали. Већ 1939. приређује своју прву самосталну изложбу у Чачку, као први академски сликар и покретач ликовног живота у граду на Морави. Предочио је Даниел Микић и вајарска дела, слике из атељеа, цртеже, линорезе, аквареле, пејзаже, портрете, у којима се Ћирковић изражавао…
Драгана Божовић подсетила је на иницијативу Завичајног друштва „Чачани“ покренуту 2024. године и на све захтеве који су упућени надлежнима да узвишени део испред Културног центра понесе назив „Плато Драгана Ћирковића“, чија се породична кућа са атељеом налазила у самом срцу данашњег Градског трга, на месту где је подигнут некада Дом културе, а данас Културни центар. Табле са натписом „Плато Драгана Ћирковића“ биле би постављене на оба бока зграде Културног центра, а њихово откривање пратила би пригодна свечаност. Иницијатива је добила подршку породице и саме установе, али још увек нема повратних информација од надлежних, иако Драган Ћирковић неспорно заслужује своје обележје у родном граду коме је посветио и живот и дело.
Сећање на Драгана Ћирковића не би било потпуно без приче о његовој епохалној слици „Носталгија“ (1975.), о којој је објављено више каталога и монографија које је Завичајно друштво „Чачани“ својевремено представљало. У носталгичну вечност старог Чачка Драган Ћирковић отишао је 1976. године, а Чачани све чешће његове слике гледају управо са носталгијом.
Зорица Лешовић Станојевић
