Доделом Дисове награде песнику Дејану Алексићу и отварањем изложбе посвећене његовом стваралаштву, у петак, 29. маја у Градској библиотеци Чачак завршено је 63. Дисово пролеће.
Свечани програм почео је отварањем изложбе „Интимни елдорадо”, ауторке Биљане Раичић, која на десет плаката представља живот и стваралачки пут овогодишњег лауреата, од детињства и породице, преко сусрета са домаћим и страним писцима до кључних тачака његовог књижевног опуса. Осим плаката изложбу чине и Алексићеве књиге и друга издања која се непосредно везују за његово стваралаштво. Посебан изложбени сегмент чини шест звучних инсталација у форми књига захваљујући којима посетиоци имају прилику да чују стихове и делове интервјуа са песником. Дизајн плаката и пратећег каталога потписује Миленко Савовић.
Говорећи о концепту и наслову изложбе, Биљана Раичић је истакла да је мотив Елдорада код Алексића двострук: „Читајући његове песме, прозу, драме, есеје и интервјуе, схватила сам да, поред тога што је за Дејана детињство Елдорадо у чијим пределима се налазе заборављена блага, која увек светле неким посебним сјајем у нашим животима, за њега је Елдорадо и сама поезија, заправо стваралаштво уопште”, казала је ауторка.
Изложбу је отворио Александар Костадиновић, члан жирија за Дисову награду који је указао на један од кључних мотива Алексићеве поетике, нагласивши његову способност да уочи „кварове” у стварности и да их снагом песничког језика претвори у уметничко сведочанство.
Током отварања изложбе публици се обратио и сам лауреат. „Није једноставно када се човек сретне са овако згуснутим збиром властитих биографских и биобиблиографских чињеница. Преплављују ме амбивалентни осећаји − са једне стране усхит и осећај носталгије, а с друге стрепња која покреће питање: Господе, да л’ је могуће да је све то било”, казао је Алексић, након чега је прочитао песму „Аутопортрет с дворишном епифанијом”.
Публику је кроз овај део програма водила Марина Белић.
Након отварања изложбе уследила је свечана академија и додела награда. Најпре је одржано традиционално „Слово о поезији”, које је ове године говорио Слободан Јовић. Он је у тексту под насловом „Поезија опстаје или Драхма и по Владислава Петковића Диса” између осталог истакао: „Дис је отишао с овог свијета, а једина имовина пронађена код њега била је драхма и по и наочаре за кратковидост. Та драхма и по је данас за овај вијек преображена у непотрошиви златник који обасјава све нас који живимо и дишемо у овом језику. Та сиромашна заоставштина прерасла је у златну полугу српске поезије која умножава вриједност сваког стиха, сваке ријечи и сваке пјесме српског језика”.
О важности проучавања поетике Владислава Петковића Диса и значају његовог дела у савременом читању говорио је Никола Маринковић, члан жирија за есеј, истичући да Дисово песништво остаје незаобилазно из генерације у генерацију. Признања есејистима Јелени Огњеновић и Милени Миладиновић уручила је Маријана Лазић, директор Манифестације.
И током 63. Дисових свечаности млади песнички гласови показали су потенцијал да својим стваралаштвом обележе токове савремене српске поезије. У прилог томе говорило је и образложење које је прочитао члан жирија Бојан Марковић, након чега је Награда „Млади Дис” припала Браниславу Јовановићу за рукопис „Пси који закопавају коске”. Његов рукопис биће објављен до октобра као 45. публикација у Едицији „Токови” Градске библиотеке Чачак. Младом песнику плакету је уручио лауреат Дејан Алексић.
Централни део програма чинила је додела Дисове награде. Образложење одлуке жирија, односно разлоге због којих је поезија Дејана Алексића заслужила ово признање, публици је представио Александар Костадиновић. Након тога, Повељу и новчани део Дисове награде, уручила је Маријана Лазић, директор Манифестације.
Дејан Алексић је казао да је изузетна част бити у низу добитника овог, можда најзначајнијег, песничког признања. Након тога је прочитао беседу под називом „Одиста Дис” у којој је описао своју малу епифанију са Дисом, тј. мали, лични однос према великом претходнику, једну интимну релацију која измиче ученим калупима и хладним рецензијама. „То што је Дис као претеча српског надреализма и безмало свих авангардних песничких пракси поставио на зидове моје унутрашње галерије нису урамљени пејсажи предвидљиве стварности, нити су то пасивни експонати књижевне историје, већ тачна запремина тишине која остане када се у глуво доба ноћи погасе опсене и утањи бука нашег доба насртљиве пролазности”, рекао је Алексић завршивши беседу у свом маниру „српска поезија је одиста Дисом продисала”.
Стихове Дејана Алексића је у више наврата казивала драмска уметница Биљана Ђуровић, док су у музичком делу програма наступили Хор „Слово љубве” и Група „Агиос”. Програм завршне свечаности је водио Никола Пеулић.
Текст: Марија Радуловић
Фото: Владимир Симић
