Пише: Нела Мечанин
Чувени чачански часовничар Срећко. Не поправља само сатове иако му је радња регистрована за ту врсту услуга. Познат је Чачанима и по томе што ће вас сваки оптичар, када имате било какав проблем са наочарима (од испалих шрафчића, матица, до искривљених дршкица, папучица и осталог), послати право код Срећка. А Срећко у пензији већ пет година. Али и даље ради поправке. Сатова и наочара. Зна да ми, Чачани, никако не бисмо могли без њега. А ваљда ни он без нас.
Колико јутрос сам га питала да ли има неког ко би га заменио у том занату. Није било право ни мени, а ни осталим муштеријама који се нађоше у реду, када нам одговори одрично. Питасмо се, наглас, шта ћемо да радимо кад и он затвори радњу. Пожелесмо му да живи барем сто година и да не помишља на затварање.
Код Срећка не постоји радно време. Дође кад може, остане колико може, али сви стрпљиво долазе и по неколико пута. Само да га „ухвате“. Чим отвори радњу, већ је формиран ред. Радњица мала, једва троје стане. Остали чекају напољу. На вратима радње, управо због тога што се не зна радно време, до словце пише: „Радно време од: кад дођем; до: док не одем. Пауза: кад ме нема.“
Жив био, Срећко! Кад год дошао, добро нам дошао!
