НОВИНАРКА ОЛГА КЕПЧИЈА: „РАДИ ОНО ШТО ВОЛИШ И ПОСАО ТИ НЕЋЕ БИТИ ПОСАО“
Олга Кепчија, позната ауторка, водитељка и музички уредник на Програму 202 Радио Београда, у понедељак, 8, септембра, у „Српском пабу“, промовисаће своју књигу „Разговори код Златног папагаја“. У трећем разреду Пете београдске гимназије почела је да сарађује у Јутарњем програму Другог програма Радио Београда, а по завршетку средње школе постала је стални сарадник, прво у Забавној, потом у Информативној, па у Музичкој редакцији Програма 202. Од 2001. године уређује и води емисију „Демо експрес“, посвећену младим бендовима, као и емисију „Хит недеље“, која је обележила њен рад на Двестадвојци. Са колегом и пријатељем Владимиром Јанковићем Џетом, покренула је и организовала низ такмичарских фестивала „Демо мастерс“, али и више од 400 концерата широм Србије, на којима је наступило стотине, углавном, младих бендова. У својој матичној кући РТС уређује и води ауторске емисије „Тешке боје“ и „Времеплов“.
Ово је само део једне успешне новинарске биографије, али више него довољно разлога за „разговор“ за ауторком књиге. У интервјуу за „Чачански глас“ Олга Кепчија говори о књизи „Разговори код Златног папагаја“ откривајући поједине детаље, о музичкој сцени 80-их година, значају награда, плановима…
„НИЈЕ ИСТО СТАВИТИ НА ПАПИР И ПРИЧАТИ У ЕТАР“
Заслужни сте за серијал од 40 радио емисија под називом „Златни папагај“, поводом четири деценије новог таласа. У Чачку, у „Српском пабу“, представићете Вашу књигу „Разговори код Златног папагаја“. Књига се, такође, бави феноменом новог таласа кроз 50 интервјуа са музичарима, новинарима, уметницима ове области. Како је настала књига, да ли је серијал емисија подстакао писање књиге?
– Прича је у ствари почела пре серијала, у лето 2020. године када је настала идеја о обележавању 40 година новог таласа. Кључни моменат, „преломна тачка“ у стварању овог свеуметничког покрета је било објављивање „Пакет аранжмана“, а затим и првих албума „Оргазма“, „Идола“, „Шарла“, „Хаустора“… Ти албуми су реиздати, а мој задатак је био да као бонус осмислим компилацију „100 песама новог таласа“. Затим смо колега Никола Кнежевић (тада запослен у Croatia Recordsu) и ја урадили филм „Нови талас – 40 година после“, након тога креће радијски серијал од 40 емисија „Златни папагај“, а истовремено и идеја о књизи. У старту врло магловита идеја, нисам била сигурна да ли да се упуштам у писање… Да одлучим ми је, потпуно несвесно, помогао драги колега Богица Мијатовић. Након што смо снимили разговор, причали смо о емисији, поменула сам му идеју о књизи и добила одговор: „Обавезно то уради, ја радио обожавам, али знаш све што ми кажемо оде у етар и у ветар…“ Ту је „пала одлука“, али је наравно предност имала емисија. Сви разговори су за потребе књиге поново урађени, није исто „ставити на папир“ и „причати у етар“. 🙂
Да ли можете да откријете неке детаље, анегдоте, ко је оставио посебан утисак на Вас?
– Много их има у књизи… На пример, књига доноси одговоре на бројна питања. У којој новоталасној песми пева Бора Ђорђевић, како је студио „Друга маца“ добио име, како је публика „Рибље чорбе“ „завршила“ на албуму групе „Филм“, због кога је интервенисала совјетска амбасада (или није), шта значи име бенда „Дух Нибор“, како је „Доктор Спира“ добио надимак… Када је реч о мојим саговорницима заиста не могу да издвојим некога посебно. Свима им дугујем огромну захвалност. Са некима сам се чула и по десетак пута, чини ми се да је и њима, колико и мени, било стало да разговори буду што садржајнији и занимљивији.
Књигу, у издању Југотона, прати CD са посебним нумерама, међу којима су и необјављени снимци. О којим извођачима и нумерама је реч?
– Нумере су углавном везане за текст и саговорнике. О неким песмама су сјајне приче испричане, верујем да ћете их после читања слушати „другим ушима“. Зато је књигу најбоље читати уз музику. 🙂 Диск је у ствари „soundtrack“ који прати разговоре. Морам да поменем и два ексклузивна снимка која овај CD доноси – захваљујући Задужбини Милана Младеновића и драгом пријатељу Фирчију, ту је демо верзија песме „Ходај“ коју изводе Милан, Масимо и Фирчи, као и песма „Руже“ групе „Дух Нибор“.
„ЗЛАТНЕ ОСАМДЕСЕТЕ“
Шта је по Вашем мишљењу музичку сцену 80-их чинило посебном?
– Знате како, не зову тај период без разлога „златне осамдесете“. Невероватан је то период када говоримо и о поп и рок сцени ових простора, простора бивше Југославије. Рок музика је била мејнстрим, плоче и касете су се продавале у огромним тиражима („Мртва природа“ „Рибље чорбе“ је остварила продају од преко пола милиона примерака), свирале су се велике турнеје „од Вардара до Триглава“. Југословенска сцена је била изузетна, неки иду чак толико далеко да је сматрају „другом у Европи, одмах после Енглеске“. Са једне стране смо имали велики број изузетних бендова, а са друге само неколико медија, неколико приватних студија и многи нису ни добили праву прилику. Узмимо један пример из књиге, бенд „Дух Нибор“ је у то време сматран једним од најперспективнијих бендова, а до објављивања диска „Журка код Златног папагаја“ нису имали ниједан једини објављен снимак. Поменула бих и бендове „Замба“, „Група I“, „Тврдо срце и велике уши“,“ Ла фортуњерос“, „Патрола“…
Многи бендови осамдесетих година су били право изненађење. Које бисте Ви издвојили?
– Тешко питање, толико је добрих бендова било… Али, ја ћу издвојити песму коју су моји саговорници најчешће помињали. Наиме, сваког од њих сам замолила да издвоји својих „пет песама новог таласа“ и најчешће помињана песма била је „Она се буди“ од „Шарла акробате“. Стварно има нешто у тој песми.
„БЕЗ ЖИВЕ СВИРКЕ СЦЕНА ПРОПАДА“
Како оцењујете данашњу музичку сцену?
– Жива и разноврсна. Много добрих бендова, различитих жанрова… На жалост, мало медија и, што је можда најгоре, мало места за свирку. А без живе свирке сцена пропада.
Познато је да сте један од покретача такмичарског фестивала младих и неафирмисаних рок група „Демо мастерс“. Да ли сматрате да за ову врсту музике данас нема довољно медијског простора?
– На жалост нема. Није било ни тада када смо Џет и ја радили „Демо мастерс“, али смо се изборили. Заправо, Џет се изборио својим ауторитетом. Није било лако одржати више од 400 концерата широм Србије са, углавном, младим бендовима, али смо успели. И баш смо поносни на то. Велики број тих, тадашњих клинаца је и данас, врло успешно у музици и то нам је највећа награда.
„НАЈВЕЋА НАГРАДА СУ НЕКАДАШЊИ КЛИНЦИ, А ДАНАС УСПЕШНИ МЛАДИ ЉУДИ“
Ви сте ауторка, водитељка и уредница бројних емисија посвећених музици. Наравно, препознатљиви сте по култној емисији „Хит 202“. У чему је тајна Вашег успеха?
– Знате како кажу, „ради оно што волиш и посао ти неће бити посао“. Некоме је слушање музике, потрага за новим извођачима хоби, а мени је посао.
Заједно са Владимиром Јанковићем Џетом добили сте Годишњу награду РТС. Добитница сте Повеље за допринос развоју музичког стваралаштва и интерпретације на пољу џеза, забавне и рок музике од Удружења музичара џеза, поп и рок музике. Колико су награде важне као подстицај и шта за Вас значе?
– Значе, како да не. Колико год, гледано са стране, наш посао делује као забава, није увек тако и зато је велика сатисфакција кад видиш да неко примећује и цени твој труд. Ипак, највећа награда су нам сви ти некадашњи клинци, а данас успешни млади људи о којима сам малопре говорила.
НАСТАВАК „РАЗГОВОРА“
Који су Ваши пословни планови, да ли следи још једна књига, да ли постоји неко са ким желите да урадите интервју…?
– Увелико радим на наставку „Разговора“, добар део књиге је готов. Имам, наравно, списак жеља и полако га остварујем. Жао ми је због неких интервјуа које сам имала у плану, а које нисам стигла да урадим. Са Масимом, Пеђом Вранешевићем… Мислила сам да имам времена…
Н. Р.
