ВИНОГРАДИ У ЧАЧАНСКОМ КРАЈУ, НЕКАД И САД (2)
Рађала је богато винова лоза на обронцима свих планина око Чачка, говоре бројни извори. Јелицу, Овчар, Каблар и брежуљке Љубића вековима су красили родни виногради. Неки чак верују да је грожђе дуго било много заступљеније него сама шљива, по којој је наш крај постао чувен захваљујући и чачанском Институту за воћарство. Међутим, многи виногради су искрчени још пре Другог светског рата, тачније, нестајали су један по један због филоксере, инсекта пренетог у Европу из Америке у другој половини 19. века. Верује се да је инстект дошао у европске винограде заједно са садницама неких америчких сорти винове лозе. За разлику од својих америчких рођака, овдашње сорте, углавном аутохтоне, нису развиле никакав „имунитет“ на филоксеру. Сами виноградари прво нису препознали нову напаст, а када је из Европе стигло упутство, за многе винограде већ је било касно.
Успели су, ипак, многи да спасу винову лозу од трајног губитка. Подизани су нови засади, тако што су на америчкој подлози калемљене домаће и европске сорте, стоне и винске. Ипак, вино од многих било је не баш доброг квалитета. О разлозима се може понешто сазнати и из старог „Чачанског гласа“ из 1934. године („О Јеличком виноградарству“, бр. 26, стр.3):
„Иако се виногради гаје у Јеличком брду стотину и више година на домаћој лози, па и калемљени на америчкој подлози око 40 год. ипак у последње време Јелички виногради дају слабу бербу и доста танка вина, а то је све што у Јеличким виноградима има и сувише мешавине разних сората грожђа, које су се убациле приликом подизања винограда на америчкој подлози, јер народ при подизању винограда није обраћао пажњу на сорте племените лозе, јер је ценио да ће му и на америчкој подлози давати племенита лоза вино као и на домаћој лози и што је највеће зло за Јеличка брда. Убачено је много нерентабилних сората племените лозе приликом калемљења на америчкој подлози. Ко год чује за Јеличко вино сада одмах замишља да је слабо, кисело и непостојано и зато се Јеличка вина већином троше у околини Чачка и самој вароши…“
ПОСЛЕ РАТА ВИНОГОРЈА ЛИЧИЛА НА СТАРАЧКЕ ЋЕЛАВЕ ГЛАВЕ
После Другог светског рата виноградарство у чачанском крају још је више замрло. Богатији виногради су национализовани, а онда нерадом и немаром зарасли су у врзине. Делом, о томе сведочи текст Милана Ђоковића у „Чачанском гласу“ из 1959. („Наша виногорја“, бр. 42, стр. 4)), који овдашња виногорја пореди са ћелавим старачким главама: „Тако је на теренима Виљуше и Бањице, Јежевице и Рајца, Липнице и Премеће, Атенице и Јездине, Паковраћа и Риђага, Трбушана и Љубића, Прељине и Прислонице… Свуда је готово иста слика. Винске и стоне сорте грожђа су очито потцењене. Ми све мање помињемо, и све више заборављамо прокупац, смедеревку, скадарку, гаме, талијански ризлинг, чабски бисер, шасле (бела, црвена и прскава грожђа), мускат, хамбург, афусали – називе прилично стране за наш слух, али артикал радо виђен у гиџама, на нашим столовима за време ручка и у флашама кад се веселимо“…
Аутор наводи да је у то време у Чачанском срезу под виновом лозом било свега 1.200 хектара, што је било мање од један одсто укупне пољопривредне површине, али, како примећује аутор, и то је за 68 хектара више него што је у целој Црној Гори! Велики недостатак је што у целом Чачанском срезу није било ниједног виноградарског стручњака.
НАДАЛЕКО ЧУВЕН ГРОЗДИН ВИНОГРАД У ЉУБИЋУ
Још једно виногорје у околини Чачка било је посебно цењено. Налазило се са друге стране Мораве, на брежуљцима Љубића. Вредан запис о томе оставио је наш колега Родољуб Петровић у монографији „Прича о Љубићу“ (2004.):
„Јужне осунчане стране Љубићког брда са плодним и топлим земљиштем веома су погодне за гајење винове лозе. Готово да све до половине 20. века није било сређенијег домаћиства које није имало бар пет-шест ари чокота „каменичарке“, „тамњанике“, „дињке“, „лисичарке“… После Првог светског рата у Љубићу је засађен један од првих плантажних винограда у Србији са, за оно време, веома модерним начином узгоја најквалитетнијих стоних и винских сорти увезених претежно из Фраанцуске. Био је то на далеко чувен Гроздин виноград који је до скоро постојао. Још увек, по оним забранима горе, зарасли, могу да се препознају каналице за наводњавање и одводњавање.“ (Аутор у фусноти наводи да је „Грозда Стефановић, девојачко Новаковић, родом из Бреснице… Виноград је засновао Гроздин супруг Раде на површини од 7,5 хектара. Уз виноград се налазио једини овлашћен расадник лозних калемова у Дринској бановини. Један грозд из овог винограда који је добио награду на пољопривредној изложби у Чачку 1933, како наводи новинар Михаило Симић, био је тежак читава два килограма“.) Са Драгицом, Гроздином ћерком, о том винограду разговарала је и о томе писала Емилија Вишњић у „Чачанском гласу“ („Беше некад Стефановића виноград“, 2011.).
Да се винова лоза враћа у наше засаде, потврђују и пољопривредни стручњаци. Климатске промене све ће више утицати на слабији род врста воћа које смо донедавно сматрали домаћим. Прошла година је била једна од најтежих за већину воћара, прво због касних пролећних мразева, а затим и због дугог сушног периода са невероватно високим, готово тропским температурама.
– Са друге стране, те високе температуре јако погодују виновој лози, јер је то, у погледу захтева, веома скромна биљка. Успева и на лошим типовима земљишта, чак и на каменитим… Са променом климе ареал гајења винове лозе помера се и на веће надморске висине, па се у последње две деценије може гајити и на локацијама на којима раније није успевала – каже др Дарко Јевремовић, директор чачанског Института за воћарство.
Подсећа и он да је чачански крај до пре сто година био познат по великом броју винограда, да је чак виноградарство имало примат у односу на воћарство… Сада је винограда још увек мало, тако да нашег региона још нема на произвођачкој мапи грожђа и винове лозе. Али, чињеница је да је расте интересовање и да је све више оних који гаје винову лозу и производе вино за себе или у мањој количини за продају. Гаје се и сорте за стону потрошњу, али су и даље доминантне винске сорте. Веома популарна је стара сорта тамњаника, а њено вино има прилично високу цену.
Весна Тртовић
Фото: Архива, албум породице Стефановић
(Напомена: сви цитирани текстови су у изворном облику)
(Наставиће се)
ТРАГ САЧУВАН У НАЗИВИМА МЕСТА
Многи топоними везани за винограде остали су до данас. Читав крај надомак самог града зове се Лозница. Винска задруга основана је 1922. Налазила се у улици која данас носи назив Веселина Миликића. По задрузи је тај део града добио име Винара. Заселак у Паковраћу зове се и сада Виногради. У својим „Сазнањима о Трнави“, песник Ранко Симовић, поред осталог, оставио је запис о топониму Петково брдо, које дели Трнаву од Атенице: „Трнавски део, пун винограда, назван је и Виногради“, где се налазе Јањића и Главоњића виногради. Винова лоза гајила се и на кабларској страни клисуре. У Видови део према језеру зове се Виноградина.
ИНСТИТУТ ЗА ВОЋАРСТВО И ВИНОГРАДАРСТВО
Раније је у имену чачанског Института за воћарство било и виноградарство. Разлог овог назива био је организација самих института у Србији.
– Нама је био припојен Институт из Ниша, који се бавио виноградарством. Али, у том периоду код нас су се могле купити њихове саднице винове лозе. Реорганизацијом 2006. сви институти постали су независне, самосталне институције – објашњава др Дарко Јевремовић.
