У пролеће 1972. године, као осмомесечна беба Зоран Бојовић из Брезовица код Чачка био је један од најтежих болесника заражен Вариола вером, односно великим богињама. Као беба, без већ стеченог имунитета и невакцинисан, Зоран је био погодан за ову болест, иако није заразио никога из свог окружења, његов живот „висио је о концу”.
– Игром случаја, због дечијег екцема тада сам се затекао на Кожном одељењу чачанске Болнице. Не знајући о чему се ради и не слутећи да је човек заражен Вариола вером, пацијента из Новог Пазара довезли су у чачанску Болницу. Пошто смо били соба до собе, претпоставља се да је докторка са стетоскопима пренела заразу, ипак, никада није утврђено како сам ја примио вирус – почиње своју причу, Зоран Бојовић.
Након што се дечији екцем повукао са коже, Зоран је са мајком пуштен кући, а нико није слутио да тек тада креће драма, а ускоро и борба за живот детета.
– Отпуштен сам са одељења као излечен од дечијег екцема, а човек из Новог Пазара остао је још неколико дана у Болници. Када се установило да је то Вариола вера, екипа лекара дошла је код нас у село и све су нас сместили у карантин, целу породицу. Већ други, трећи дан у карантину мени су се појавила оспе, након чега су ме пребацили на Кожно одељење. Тамо је било још заражених, али сам ја имао најтежу клиничку слику. Човек из Новог Пазара преминуо је на путу за Београд, у току транспорта. Тада је са њим у санитету била трудница која је носила близанце и она се није заразила, то је била срећа у несрећи – прича Бојовић.
Прича о опасној зарази брзо се ширила, дани су били предуги, тражило се хитно решење…
– Када је чуо да се епидемија веома брзо шири у Чачку, потпуковник Пуниша Мијушковић, инфектолог са Војномедицинске академије, након своје редовне смене долази у чачанску Болницу да се суочи са опаком болешћу. Доктор Мијушковић је својевремено радио као војни лекар у Африци и лечио је оболеле од великих богиња, па је самим тим имао имунитет. По причи мајке, цело тело ми је било у оспама, тако да није било простора где су могли да ми дају вакцину. Како не би дошло до умирања и ширења панике међу болесницима, доктор Мијушковић одлучио је да одради трансфузију крви. С обзиром на то да од осипа нису могли да ми нађу вене, он је трансфузију одрадио директорно из своје вене у моју пету. Док су се чекали резултате тог подухвата, дошао је доктор Лиднер који ј потпуно песимистично гледао на целу ситуацију. Мог оца је питао које сам му дете и када му је рекао да сам прво, он је рекао да су млади и да ће имати још деце, једноставно није веровао да има помоћи и наде да ћу преживети – каже Бојовић.
Веровали су да ће бити добро и тако је и било, пре свега, захваљујући доктору Мијушковићу.
– Међутим, трећи, четврти дан, према причи моје мајке, почео сам полако да отварам очи и красте су почеле да отпадају. Тада је код свих била велика еуфорија. Захваљујући доктору Мијушковићу преживео сам и поред мојих биолошких родитеља, њега сматрам оцем. Мајка је све време била са мном, али захваљујући имунитету који су имали, никога из породице и ближег окружења нисам заразио. То је био веома тежак период за све, пре свега, за моје родитеље, доктори су ме отписали због тешке клиничке слике. Отац је за то време био у крантину у Ловцу, тада није било телефона, тако да је добијао минималне информације о нама. Покојни деда, мајчин отац, успео је да прескочи ограду Болнице и види мајку. Били смо на неком од спратова и мене није могао никако да види, али мајку је видео – рекао је Бојовић.
Када је одрастао Зоран је потражио доктора захваљујући коме је жив, ипак само једном су се срели.
– Доктору смо неколико пута слали писма да се видимо, он није желео да се експонира, био је скроман човек. Једном приликом смо се срели. Његова ћерка Наташа рођена је у време епидемије, он њу није ни видео, дошао је у Чачак нас да спашава. Са њом сам у контакту, одржавамо везе, у знак захвалности према њему. Ове године је 18 година како је умро. На иницијативу његове ћерке урађен је и филм о Вариола вери, поводом 50 година од епидемије – казао је Бојовић.
Зоран каже да многи људи његову причу нису схватали са толиком озбиљношћу, до 2020. године и пандемије Корона вируса.
– Они који у то време нису живели, нису веровали да је тако било, наравно, има доста људи који се сећају свега. Много тога се променило након Корона вируса. Из свог убеђења и зато што је вакцина многе спасила сигурне смрти и заразе од Вариола вере, вакцинисао сам се и против Короне. У време Вариоле вере, вакцинација је кренула од Словеније где није било заражених, а на крају су вакницисани људи у Србији, одакле је све кренуло – рекао је Бојовић.
– Иако се из тог периода не сећа ничега, јер је био превише мали, Зоран своју причу зна захваљујући мајци Биљани и оцу Петру који ни дан – данас, после више од пола века, када причају о томе не могу сакрити емоције.
Град Чачак одужио се доктору Мијушковићу, прогласивши га за почасног грађанина нашег града. Зоран је пре неколико година предложио Скупштини града да једна улица понесе његово име.
Виолета Јовичић
