ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН „ИЗМЕЂУ СУЗА И СНОВА” ЉИЉАНЕ СКЕЛИЋ ВЕМИЋ
Да ли стваралац свесно утискује свој живот у своја дела и да ли су границе стварног и фиктивног неретко избрисане? Ко су хероине у породици и како границе нестају или се успостављају у развијању брачних односа? Постоји ли дефиниција за успео или неуспео брак? Да ли је фигура жене у друштву довољно расветљена кроз примере жртава породичног насиља?
Фабула првог прозног дела Љиљане Скелић Вемић је одгонетнула, између осталог, поменута питања. „Између суза и снова” је роман првенац Љиљане Скелић Вемић, објављен након четири збирке поезије. Представљање романа Чачанке уприличено је у уторак, 16. јуна, у Дворишту Градске библиотеке Чачак. Вече окупљено око аутобиографске приче коју је изнедрио Зојин лик, вођено је кроз осврт аутора Љиљане Скелић Вемић и Сенада Зукaновића, примаријуса физикалне медицине и рехабилитације. Програм је надахнуто водила библиотекар Душице Брковић.
Љиљана Скелић Вемић, рођена је у селу Ртари, код Чачка. Школовала се у Чачку, где и данас живи и ради. Прве стихове писала је још у основној школи. Већ тада је више пута била награђена и похваљена. После дуже паузе, додире снова самоуверено опет претаче у стихове. Лепоту једноставног казивања претвара у поезију и од 2015. године учествује на многобројним конкурсима и објављује поезију у заједничким зборницима. Многе песаме су преведене на стране језике, а исте су и похваљене. Свој првенац „У дому љубави, ни гост, ни удомљеник”, објављује 2018. године. Након две године издаје своју другу збирку песама „Сенке на води заспале”. Године 2022. објављује трећу и четврту збирку песама, „Додир сећања” и „Јутра у очима”. Хаику поезију успешно негује, а након животног бродолома осетила је велику потребу да проговори о свом животу и у веома кратком временском периоду пише свој први роман „Између суза и снова”.
„ЈЕДНА ЖЕНА ПОБЈЕДНИК У ОВОМ РОМАНУ”
Како се сарајевски књижевник и доктор Зукановић бави субспецијализацијом рехабилитације шаке, свој критички осврт на овај подухват аутора отпочео је својим стручним виђењем снаге шаке једне жене! Иако по женској природи нејака, аутор успева да изнађе пут кроз битку која је аутобиографске елементе истом руком брижно уткала у роман симболичног назива.
‒ Наиме, ми смо се руковали, схватио сам да обоје имамо Диптренову контрактуру. То је, у ствари, када шака није предвиђена, није Богом дата да ради одређене тешке физичке послове. Нажалост, радим их и ја али из љубави. Међутим, код жена је та контрактура ретка и ја сам помислио да је ова жена морала тешко да ради. Дакле, тешке послове и за двоје, и за троје, али сам шутио. Рекао сам само: „Ми смо сродници!”. Радећи рецензију ове књиге, нешто ми није било јасно… Писана је у трећем лицу, а толико је добро исписано све и унесен је властити живот, да ме је довело у размишљање са оном Диптреновом контрактуром. Онда сам повезао та два лика и питао сам Љиљану да ли је то аутобиографски роман. Међутим, остао сам без одговора и до малочас нисам знао да ли је то потпуно аутобиографски роман. Али, разоткрило се и долазимо до тога да је та једна жена побједник у овом роману зато што је успјела да сачува основу породице и извела је на прави пут две дивне ћерке у оваквим условима – објаснио је др Зукановић.
СИМБОЛИКА И ФОЛКЛОРНИ ЕЛЕМЕНТИ
Психологизација главне јунакиње и значајне тачке у откривању њеног живота уз сапутника Горчила, употпуњени су тенденциозно бираним фолклорним мотивима. Скелић Вемић наводи да је с разлогом забележила мотив сломљеног огледала, али и друге. У складу са претходним се може тумачити и пажљиво именовање јунака у складу са њиховим карактерним особинама које ће се проказати већ међу првим страницама књиге. Свезнајући приповедач, заправо је онај који треба да приповеда у првом лицу и изједначи се са ликом Зоје!
У наведеном се огледа умешност аутора да исплете причу у којој читаочеву пажњу усмерава на потребу да истражује границе личног, аутобиографског и имагинације. Топла исповест у којој се меша лирски тон, својеврсне дефиниције сопствених траума, заправо су изнедриле све што је именовано Зојом и њеном свакодневицом.
Из различитих аспеката анализирана је слојевитост романа, отуда и аутор објашњава чиме је посут био ,,трновит пут” Зоје и шта је означавао ,,вапај звона” које је она чула у кључним животним моментима.
ШТИВО КОРИСНО ЗА СОЦИЈАЛНЕ РАДНИКЕ!
Др Зукановић је на тему овог романа говорио из перспективе медицинског вештака, али и кроз потребу да овакве теме приближи ширем ареалу јер су овакве теме у друштву актуелне. Велика је потреба да се вредносни суд појединца промени, али да се сви слојеви друштва укључе у едукацију која треба уједно да буде и системска подршка. Потреба да се јавно разлучи шта је породично насиље и какав је значај управо ове исповести др Зукановић објаснио кроз примену закона.
‒ Закони који важе у свим државама бившег региона су јако добри, само је питање како се спроводе. Нажалост, корумпираност система доводи до оваквих случајева. А, закон као закон јесте усвојен и он је јако добар. Некако, ми, медицински вјештаци, кад тако напишемо, онда суд то мора прихватити. Међутим, ако имате познаника, пријатеља, родбину…у суду, па кажете да се то провуче, онда се неће, на примјер, дати прилика да изнесе то што треба да изнесе и да се реше кључне ствари које су важне за тај процес. Дакле, социјални радници би требало да прочитају овај роман. И, не само социјални радници Србије, већ и целог региона и да се озбиљно позабаве насиљем у породици – објаснио је др Зукановић.
ПОРУКЕ И РЕТОРИЧКА ПИТАЊА
Романописац је посведочила публици како је синестезијом представљен удахнути ,,мирис бола”, шта је дефиниција егзистенције мајке две ћерке, која се обраћа надлежним институцијама за адекватну помоћ.
‒ Поруку коју бих женама упутила је да не ћуте, да не губе веру у живот и да морају бити истрајне у свакој борби и да штите оне најближе око себе, а првенствено себе да би остале јаке у томе – истакла је аутор Скелић Вемић. Аутор је наведену поруку поткрепила читањем одломка из свог романа.
„У земљи законске процедуре толико трају. Да ли да и оно мало крви што је остало у венама начисто исцеде из ње? Зашто се насиље прећуткује? Да ли деца која расту у таквој породици могу расти у праве људе? Како је могуће да држава не кажњава починиоце прекршаја већ их штити?…”
Читаоци који раскриле корице романа Љиљане Скелић Вемић разлучиће да ли су наведеним цитатом из ове романескне животне приче постављена реторичка питања.
Милица Матовић
