Поклонички путопис
У СЛАВУ МИЛУНКЕ САВИЋ
ПИШЕ: Братислав Бато Јевтовић
Фотографије: Љиљана Георгијев, Гордана Младеновић и Момчило Марјановић
Пре две седмице – 10. и 11. октобра – у Јошаничкој Бањи и оближњем селу Копривници уприличена су комеморативна окупљања у оквиру манифестације Дани Милунке Савић. На суботњим поклоничким скуповима обреле су се и неколике десетине ученика чачанске Основне школе Милица Павловић Дара. Код Милункиног споменика у Јошаничкој Бањи, а потом и у селу Копривници – код родне куће знамените ратоборитељке и велике доброчинитељке – нашла се и деветочлана група активиста из редова чачанског Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.
Држећи се програма и плана активности за текућу годину, група активиста горепоменутог удружења предузела је, и у овде нареченом суботњем дану извела, једно поклоничко путовање. Састав од деветоро учесника затрајао се дотичног дана у Јошаничкој Бањи и Копривници неких пет сати. Толико времена показало се сасвим довољним да се поклонички карактер похода – кроз садржајност и смисао уприличених сусретања – добрано оствари и потврди.
Најпре се присуствовало парастосу који је служен на платоу код споменика Милунке Савић (импресиван монумент је у природној величини; рад је вајара Љубише Манчића; откривен је пре 30 година). Тиме је помен дат и десетинама ратобораца из балканских ратова и Велике војне који се из бојева за слободу отаџбине, и из тешких патњи и мука, нису вратили (имена погинулих и умрлих ратоборитеља с подручја месних заједница Јошаничка Бања и Ковачи уписана су на двема плочама). Представници чачанског Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године принели су венац. Затим је посећена Спомен-соба Милунке Савић, саграђена и опремљена тик уз монумент, то јест уза само подножје каменог платоа на којем се споменик налази. Та поставка представља део јединственог меморијалног комплекса ситуираног уза саму обалу Јошанице. Док у тај музејски простор улази, посетилац у слуху има жубор, или пак при поводњима хук, Јошаничиног тока. Мноштвом експоната, мултимедијална поставка Спомен-собе сликовито казује о аутентичностима једног изузетног борилачког живота – Милунка Савић беше жена с највише одликовања у историји ратовања. Осим тога, њезино хуманистичко деловање у временима мира бејаше обележено изузетно снажним и постојаним доброчинитељским поривима: иако скромног материјалног статуса, Милунка Савић Глигоревић је кроз године и деценије омогућила да се тридесетак сиромашних малишана избави из глади и немаштине, то јест да се из јувенилног доба обележеног крајњом социјалном маргином и никаквом перспективом запути ка достојнијем и испуњенијем животу. Одважно слободарско ратништво Милункино те самарићански потицаји који су је водили у читавом њезином постојању представљали су невероватан спој изузетних – наизглед потпуно опречних – људских својстава. Показујући дужно поштовање и не хотећи да сакрију истинско дивљење, пред увеличаним фотосима и другим експонатима с пажњом су се задржавали и ђаци из поменуте осмолетке, као и ученици двеју средњих школа (млади Ужичани и Рашчани).
О јунакињи и хуманисткињи Милунки Савић Глигоревић (Копривница, 1892 – Београд, 1973) последњих деценија је писано и казивано прилично – за разлику од периода који је претходио (у којем се о хероини у јавности мање зборило и писало). Као добровољац, учествовала Милунка у Првом и Другом балканском рату, а онда и у Великој војни. Била боркиња чувеног Гвозденог пука (Други пук Српске војске Књаз Михаило). Прочула се по јунаштву и борбеним подвизима. Посебно је на велик глас изашла у току бојева на Кајмакчалану, у лето 1916. године, када је у окуци Црне реке, уз подршку сабораца, заробила 23 бугарска војника. Рањавана више пута. Носилац је дванаест ратних одликовања, међу којима две Карађорђеве звезде, Медаље Милош Обилић, два Ордена француске Легије части. Република Француска ју је одликовала и Ратним крстом са златном палмом (једина је жена на свету која је удостојена такве лаудације). Њезина кураж и бојовни учинци донели су јој надимак Српска Јованка Орлеанка. Као хуманисткиња и предана добротворка, поред своје кћери Милене подигла је и три усвојене кћерке. Поновићемо: тридесеторо деце ју је називало мајком јер се годинама и деценијама посвећено бавила хранитељством.
Овде неколико реченица и о суботњем поклоничком маршу чију је брдску руту исцртао Центар за културу у Јошаничкој Бањи (као организатор и домаћин манифестације Дани Милунке Савић). Ходање је изведено на релацији обод Јошаничке Бање–Копривница. Коту до које се пешачило представљала је Милункина родна кућа. Захтевност марша огледала се у савлађивању трокилометарског немалог успона. Ходали су и стари и млади – наравно различитим темпом. Чачански тим су сачињавали: Љубиша Бабовић, Братислав Јевтовић, Драшко Зимоњић, Драган Матијашевић, Гордана Младеновић, Момчило Марјановић, Љиљана Георгијев, Татјана Милошевић и Јелена Станисављевић (имена учесника наведена су према старосној доби – од најстаријих ка најмлађима; доајен Бабовић броји 84 лета). Хитро, или мање хитро, ходали су учесници марша асфалтираним путем, остављајући за собом јошје и јасење које је провиривало из тесне дубодолине уз речицу Јошаницу, те омичући буквике и грабљаке припучене уза стеновите стране и висове. Разуме се, школарци и млађи учесници марша разговарали су о сајтовима и подкастима, платформама и апликацијама, о Фејсбуку, Тиктоку и Доујину, Инстаграму, те о којечему сличном… наравно, о брендовима и дизајнима патика, и, дабоме, о ценама… Старији, пак, растабиривали су аспекте и појединости из темата геополитичка и геостратешка ситуација нашег доба… одокативно су проницали у сложен састав стеновитих громада, уочавајући да су слојеви петрификата јасно одељени по бојма… преслишавали се око називā старинских – већ несталих или ишчезавајућих – сората јабука, крушака, шљива, и другог воћа што још само погдегде зна да замирише и пружи насладу својом аромом и архаичним укусом… а понеки би ходач започињао, а и упорно занављао, филозофему о томе како „изистинска“ заљубљеност и у познијој животној доби итекако може бити благословена…
Пред Милункином кућом уприличена ђачка приредба. Извођачи су старији основци из чачанске ОШ Милица Павловић. Смењују се декламатори и декламаторке. Састав од дванаест девојчица пева несуђену српску химну Востани Сербије, на Доситејеве речи и на химничну музику Варткеса Баронијана. Пев је утишан, некако рефлексиван, готово контемплативан, тако да стил извођења превазилази узраст чланица састава. Онда једна девојáна – ваљда осмакиња – соло запевала Тамо далеко. Уз њу припēва и добар број присутних. Онда, она сетна, ламентна, и баладично одседајућа песма Ово је Србија (у народу општеприхваћено дело полуанонимног савременог београдског песника и самоуког композитора Николе Грбића Грбе). Бројна се грла – тамо пред Савића кућом – ставила у службу ове дирљиве нумере. Иначе, ученике је из Чачка – да учествују у суботњим збивањима манифестације Дани Милунке Савић – довела госпођа Биљана Новковић, професорка математике. Многи су пожелели да јој приђу и искажу захвалност што се нашла у таквој предводничкој и васпитној улози.
У селу Копривници, подно једне стрмени, стоји у недрима још зелених лишћара Милункина родна кућа. Саграђена је вероватно у првим деценијама XX века. Зидано здање, покривено сламом. Кровна прекривка притегнута је истесаним накривим летвама и дугачким пармацима. Уз кућу се налази пекара/пушница. Дознајемо од гостољубивих Копривничана да је пре десетак година Савића кућу усрдно и више него савесно обнављао чачански грађевинац Ђани (у Граду на Морави многима знан). У избама с ниском таваницом поглед се имао на којечему задржати. Посматрамо покућство од пре стотину и више година, понеки одевни предмет, фотографију на зиду, а и понешто од посуђа и алата. На пример, дрвено мотовило што су га преље користиле. Онда одећа од вâљаног сукна, или светла хаљина од ланеног платна. Дабоме, кушамо и шљивову препеченицу, жућу и златнију од дуката. (Дегустирајући одлично градирану ароматичну жестину, потписник ових редова шеретски помишља како врхунском шкотском и најшкотскијем вискију – само ли је примирисао такву једну поткопаоничку ракијицу – не преостаје друго до да, ваљадар од стида, негде кришом сам себе из боце багателно изаспе.) Упознајемо се са госпођом Маром Савић Николић и њезиним братом Мирославом (Мара живи у Чачку, а брат је житељ Доње Трепче). Они су унука и унук Милункиног брата Милана. Поникли су и стасавали баш у дотичној копривничкој кући. Обитавали у њој негде до почетка шездесетих. Предусретљивошћу и љубазношћу Марином, могли смо се из прве руке обавестити о неким детаљима из фамилијарног живота Савићевих. Реч је о породичним сећањима која сежу у давнину. На основу неколиких опричака и детаља могли смо себи представити како је негда изгледао сеоски живот у рашчанској области.
Онда заједнички ручак, онако с ногу. Следовање: из прохромског контејнера, овећом кутлачом усипан, врео пасуљ са сланином и кобасицама; обашка, кифле са џемом и суви чоколадни колачи, умешени за ову прилику. За све се побринула савесна – притом благогледна и непричљива – госпођа Данијела Матовић, челница Центра за културу у Матарушкој Бањи. А што се оне ненадмашне шљивове препеченице тиче: њу су од куће донели, и усрдно нам је све време нудили, неколики житељи Копривнице. Обед беше и савршена прилика да се до грла нахране и два изгладнела лутајућа пса. Нарочито онај мршавији, млађи, а који би могао бити осмо или ко зна које изукрштано колено некога својега вучјега претка.
Обревши се при Савића кући – на њезиној осами окруженој лишћарима – а онда и разгледајући кућне одаје, сваки рефлексивнији посетилац се морао запитати око толико тога. Разуме се, Милункин чојствен лик се нашао у средишту промишљања. Базично питање, а уједно и вршно – барем што се аутора ове репортаже тиче – себе је морало усмерити на испитивање односа и садејства између скромности, то јест крајње непонесености, на једној страни, и заслужене велике славе која одводи у легенду и мит, на страни другој. Неминовно, у мисленој плетеници се онда обретнȳ јунакиње и хероине као што су једна Надежда (наравно, Петровић), Љубица Чакаревић… или, рецимо, Британка Флора Сандс…
Током пет сати пробављених у Јошаничкој Бањи и Копривници не беше празног хода нити икаквог ошљарског луфта. Дакле, прошлосуботњи боравак Чачана у поткопаоничком крају беше активностима надевен кнап. Активисти Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године захвални су компанији Ауто Чачак која је овде описану поклоничку акцију потпомогла дајући на располагање возило за услугу превоза.
