Књига „Прељина и Прељинци, Седам векова 1476-2016“ др Драгутина Радовановића (1936–2020) машинског инжењера и истраживача, рођеног у Прељини, представљена је поводом Дана Града Чачка у четвртак, 18. децембра у Међуопштинском историјском архиву Чачак, који је и издавач публикације. Рецензенти су проф. др Дарко Танасковић и Радован М. Маринковић, новинар и књижевник. Сарадници су др Срђан Катић, Историјски институт, Београд и Лела Павловић, директор Међуопштинског историјског архива Чачак. Штампање су омогућили Град Чачак и Црквена општина Прељина.
РЕЦЕНЗЕНТ ДР ДАРКО ТАНАСКОВИЋ, ПО ОЦУ ПОРЕКЛОМ ИЗ ПРЕЉИНЕ
Дарко Танасковић је рођен 1948. године у Загребу. Како је сам рекао родитељи су му подарили добро васпитање,с лакоћом је завршио оријенталистику, докторирао и највећи део каријере био унверзитетски професор.Показао је да је био и добар дипломата као амбасадор у Турској, при Светој Столици и у UNESСO Класичну (осмогодишњу) гимназију завршио је у Београду (1966). На Филолошком факултету у Београду дипломирао је оријенталну филологију (1970), магистрирао (1972) и докторирао (1979), дисертацијом „Арапски језик” у савременом Тунису – диглосија и билингвизам на истом факултету где је, на Катедри за оријенталистику, изабран за асистента-приправника за оријенталну филологију (1971). Као доцент (1980), ванредни професор (1981) и од 1988. године редовни професор на овој катедри, предавао је више предмета (Арапски језик, Турски језик, Увод у оријенталну филологију, Арапску књижевност, Персијску књижевност, Основе исламске цивилизације, а на постдипломским студијама Увод у упоредну граматику семитских језика, Лингвистичку и књижевну арабистику, Ислам и хришћанство, Исламски фундаментализам). Објавио више од 700 научних и стручних радова из области широко схваћене оријенталистике. Дарко Танасковић је по позиву предавао на универзитетима у Сарајеву, Скопљу, Алжиру и Риму, као и на Високој школи за друштвене науке École des hautes études en sciences sociales у Паризу (1984). Од 1990. члан је Извршног комитета Евроарапског универзитета (Université euro-arabe itinérante) у Риму, а 1995. је изабран у Европску академију наука и уметности (Academia Scientiarum et Artium Europaea) у Салцбургу. Дописни је члан Друштва за турски језик (Türk Dil Kurumu) у Анкари (2000) и инострани члан Академије наука и умјетности Републике Српске (2015), као и члан Научног друштва Србије (2016). Гостовао је на већем броју универзитета у земљи и свету и одржао низ јавних предавања из домена оријенталистике и исламологије.
Од 1995. до 1999. године обављао је дужност амбасадора СРЈ у Турској и (1998/1999) у Азербејџану. Године 2001. именован је за члана југословенске Комисије за истину и помирење. Од 2002. до 2008. године био је на дужности изванредног и опуномоћеног амбасадора СРЈ при Светој Столици у Ватикану и при Малтешком витешком реду. Од фебруара 2015. стални је представник Републике Србије при UNESС-U Паризу. Папа Јован Павле II одликовао га је Орденом Великог крста реда Пија IX (2004), а Велики Мајстор Малтешког витешког реда Орденом Великог крста Реда за војничке заслуге (2005). За допринос култури Београда КПЗ Београда доделила му је „Златни беочуг“ (2008), а 2014. „Вукову награду“. Удружење књижевника Србије доделило му је Повељу за животно дело (2015). Као признање за укупан дипломатски рад, у Министарству спољних послова додељена му је титула Првог Доајена српског елитног дипломатског ешалона са лентом (2018).
Говори француски, енглески, арапски, турски, италијански и руски језик, а познаје и латински и старогрчки. Дарко Танасковић је ожењен и има троје деце.
ДОКУМЕНТАРНОСТ ПЛЕМЕНИТЕ ВРСТЕ
У једанаестом поглављу ове књиге које носи назив„Истакнуте личности” наведени су др Рајко Танасковић, рођени Прељинац, Инес Танасковић, рођена у Сремској Митровици и проф. др Дарко Танасковић, рођен у Загребу. Сви чланови ове породице су својим несвакидашњим успесима задужили српски народ.
-Пре извесног броја година не бих могао да замислим да ћу бити у прилици да говорим о књизи која је посвећена родном селу мога оца, Прељини, селу које је исто тако мени постало, педесетих година прошлог века веома драго и кроз које сам ја, у ствари, упознавао Србију на најбољи и најлепши начин. Постоји нешто посебно у мојој везаности за ову књигу која је на неки начин почела давно. Наиме, овде се у историјату Прељине на почетку њеног помињања у 15. веку наводе стурчно и научно проверени подаци о помињању места Прељина у турским тефтерима. Та два тефтера обрадио је мој колега из Сарајева Ахмед Аличић и колегиница из Београда Олга Зировић. Сећам се када су радили на тим тефтерима, а будући да су знали да сам ја пореклом очевим из Прељине, они су нашли за сходно да ми кажу – ето били смо данас у твом селу, а ја их питам како, они одговрају да се у тефтерима помиње село Прељина, тако да сам ја онда од њих то чуо…
Да је ова књига значајна, потребна, да је многима драга и да ће тек бити драга, сведочи и ваш број окупљених овде и то у предвечерје једне од најзначајнијих српских слава, што је већ довољна потврда у којој мери је професор Радовановић био у праву, када је одлучио да самозатајно и пожртвовано поред свог основног посла, истрајно истражује све што је могао да нађе о Прељини и о Прељинцима, ја бих рекао, Прељанцима, али овде је изгледа победило схватање да треба поштовати оно што је граматичко извођење имена становника места, међутим, ја знам да у Прељини људи кажу Прељанци, што сам ја научио. Друго, то није никакав изузетак – примећује Танасковић.
– То је књига од оне врсте које постају све популарније у свету и код нас, а то је писање нечега што би се могло назвати портретом или биографијом појединих места, а из скупне биографије већег броја таквих места рађа се најпрецизнија слика о једној земљи, о њеном становништву и нека врста мозаика који има сопствени живот, пулсирање и који је у том смислу жив. Дакле, те су књиге веома значајне као одрђени каменови који се уграђују у мозаику на коме се представља једна земља, њени људи, прошлост, њене геоекономске особине, геокултурне, једним речима – целовити портрет бића земље кроз врло прецизно реконструисање појединих сегмената тога бића, у овом случају је то село Прељина.
Зашто ја мислим да је оваква књига значајна, а то нема никакве везе са науком, али има везе са једним осећањем које носим већ поодавно, а то је да видите на нашем бившем југословенском простору који не можемо назвати нарочито срећним, за многе градове и места ми смо сазнавали тек онда када су до њих допрла ратна дејства. Рецимо у БиХ, КиМ и другим крајевима, ми смо за нека места чули тек онда када су она била захваћена пожаром рата, дотле о њима нисмо знали ништа, а она су постала чак и светски позната, па су се јављала у извештајима великих светских агенција, и постала топоними од универзалног значаја. Прељина, наравно, има ту срећу, да она, бар за сада, није постала позната на тај начин. Међутим, ту постоји нешто друго, Прељина је постала позната, превасходно у Србији, а и шире, захваљујући нашем економском, привредном и, пре свега, комуникацијском напретку. Наиме, за Прељину се почело шире знати онако како је текла изградња ауто-пута… Значи, Прељина је постала позната на један лепши и бољи начин, али свакако, не на начин који може да нас задовољи, када знамо да је то место које постоји од 7. века, а да буде познато као саобраћајно чвориште и поред тога, место где цвета одређени вид мале привреде и комерцијалних активности. Ништа се више, углавном, о Прељини није знало. То је, што ова књига показује, апсолутно неправично. Зато што је Прељина место које има дугу историју, и што се кроз ову књигу види, у Прељини живи народ који заслужује много више и боље од онога што се о њему зна, а после ове књиге, знаће се много више, много прецизније исказано истовремено са працизношћу, тачно, објективно, али са једном љубављу која се осећа у том низању чињеница о стварима и људима који чине Прељину кроз историју и који је чине данас.
Структура књиге је сложена, сматра Танасковић, јер ту има јако много података, указујући на њен значај и њене вредности, без препричавања чињеница којима обилује.
-Желео бих у најгрубљем да истакнем, да по мени, књига има у суштини три дела. Она није тако подељена, подељена је на 17 поглавља. Први део је историјат Прељине, значи, дијахронијски поглед на Прељину, онолико комплетан колико је највише могао бити на основу научне и стручне литературе, примарне грађе и аутентичних личних сведочења. Други део се односи на један портрет Прељине са становишта онога што чини позорницу на којој људи живе и резултате њихове делатности на тој позорници. Ту имамо и развој пољопривреде и развој економије, школства и образовања у Прељини и на крају, али свакако не на последњем месту, имамо и оно што би се могло сматрати наговештајем будућег могућег развоја и перспективе Прељине. Све је то уклопљено у развој овога краја у ширем смислу, а онда и историјске судбине развоја Србије кроз векове и у савременој епохи. Трећи део књиге би, претпостављам, за многе био најзанимљивији, јер то је део у коме тражите некога кога знате или у књизи желите да препознате себе или желите да видите шта је написано или није написано о вашој породици, желите да видите шта је тачно или шта, можда, није тачно, то је онај део, Фамилије, презимена, имена и надимци, „Истакнуте личности” и Родослови. Тај део књиге, претпостављам да ће привући највећу пажњу, иако бих ја сугерисао да,свакако, пажљиво читате, управо први део књиге који је изузетно информативан, и сачињен на тај начин да податке прикупљене у том делу књиге из историјата Прељине не можете наћи нигде сакупљене на једном месту. А то је истовремено и много шире, то је један микрокосмос уклопљен у макрокосмос развоја Србије и њеног пута кроз историју.
У трећем делу сматрам да је, свакако, професор Радовановић дошао на идеју да ову књигу уради након свог првог покушаја да уради нешто слично, али парцијално, а то је публикација посвећена „Хроници Прељине и породице Радовановић“, родослову сопствене породице. Та публикација је врло добро примљена својевремено, и претпостављамо да га је то охрабрило и да су га охрабрили и неки други људи да на такав начин обради и Прељину у целини. То су године мукотрпног рада, то је посао за један Институт, а не за једнога човека, али када је један човек урадио такав посао, онда неке мањкавости које у резултату имамо, заиста су занемарљиве према учинку и успеху који је професор Радовановић постигао. Нажалост, није дочекао да ту књигу види у корицама, а ја бих желео да овде, свакако, захвалим Архиву Чачка који је препознао значај овог материјала и који је кроз труд својих сарадника учинио да тај материјал на крају буде заиста уобличен у књигу која има пуно достојанство једног документа трајне вредности.
Пошто „у науци и писању нема до краја довршених послова“ професор Танасковић је за будућа времена предложио отклањање неких неподударности које је открио, и истакао да је читање ове књиге доживео као „реминисценцију на младост“ и захваљујући њој је „поново ушао у Србију педесетих година прошлог века“, јер до своје седме године није имао никаквих контаката са Србијом. Каснијим боравцима сваког лета у Прељини, препознао је да овде живе људи који би се могли сматрати „типичним Србима“, људи који су прошли кроз тешку историју и ратове које нису желели, а о којима му отац (од своје 16. године под опасачем) никада ништа није говорио. Књига описује и кафане и бирцузе, типичне за живот Прељинаца, и у њима праве, живе људе који су слика за портерет правог српског села, људе, кроз које се могу читати људске судбине и карактери. Књига, такође, примећује Дарко Танасковић, без икаквог предубеђења и вредносног суда не дозвољава себи да „скрене у амбис моралног просуђивања“ оних који су страдали на једној или на другој страни. Све страдалнике аутор потпуно равноправно третира, за њега сви заслужују да буду поштовани и на том темељу се може градити „мозаик српске људскости“ и бити постављен темељ за здрав однос према животу.
На крају је професор др Миладин Шеварлић поклонио Историјском архиву копију слике „Тамо далеко у времену и простору, сећању и незабораву“ Мирослава Радовића, која је прилог националној култури сећања.
Зорица Лешовић Станојевић
