Društvo Nova tehnilogija asistent za kvalitetniji život osoba sa invaliditetom

ЗАКОНОМ УТВРЂЕНА ПРАВА СУ ВАЖНА, АЛИ ИХ ТРЕБА БОЉЕ СПРОВОДИТИ

НОВА ТЕХНОЛОГИЈА – АСИСТЕНТ ЗА КВАЛИТЕТНИЈИ ЖИВОТ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ (10)

Зорица Петковић, председница Удружења глувих и наглувих у Чачку

Мада су нове технологије живот људи са оштећеним слухом учиниле знатно квалитетнијим, у многим сегментима и даље зависе од помоћи других. И поред тога они немају многе “повластице” које имају остале особе са инвалидитетом. Једна од ретких “привилегија” је бенефицирани радни стаж, наводи Зорица Петковић, председница Међуопштинског удружења глувих и наглувих са седиштем у Чачку. Иако је ова популација, бар када је у питању запошљавање, у одређеној предности у односу на остале особе са инвалидитетом, јер спадају у групу којима послодавци најчешће нуде посао, Петковић каже да би им много значило када би имали и друга права, као што су право на инвалидску пензију, на посебну новчану надоканду…

– Многи сматрају да ми не треба да будемо у групи инвалидних лица. Јер наводно, осим што не чујемо, немамо друга “оштећења”. Међутим, није баш тако. Већина нас има слабу или никакву комуникацију са чујућима, због чега се тешко сналазимо у друштву. Често смо у комуникацији збуњени, реагујемо “чудно”, јер други могу лако да нас погрешно схвате… Таква реакција се често тумачи као безобразлук, а ми смо уствари најчешће уплашени. У многим ситуацијама потребан нам је тумач – деци која иду у специјална одељења, а често и на радном месту… Многи слабо говоре српски језик, али се служе српским знаковним језиком који је по Закону у употреби од 2015. И та одредба Закона се у пракси слабо спроводи. Зато, већина глувих сматра да нас треба сврстати у особе са инвалидитетом – износи председница Зорица став већине чланова Удружења у Чачку.

Тај статус би им много значио, објашњава она, посебно, код остваривања права на инвалидску пензију… Али, и бројних других “предности”: права на означено место за паркирање, маркицу да је у аутомобилу за воланом особа која не чује… Сама удружења на нивоу Србије су добрим делом допринела да се ситуација, бар у неким областима, промени на боље.

– Сада најзад имамо бесплатан превоз на локалним аутобуским линијама, као што то имају и остале особе са инвалидитетом. Имамо право на слушни апарат који се може добити сваке седме године, а уколико постоји потреба и на краће време. О томе одлучује лекарска комисија. Имамо право на кохлеарни имплант о трошку Републичког завода… Али, боримо се и да лица са оштећеним слухом имају право на новчане надокнаде, као што је то случај у земљама у окружењу – наводи председница Удружења.

Иначе, Закон о употреби знаковног језика усвојила је Народна Скупштина Републике Србије 2015. Овим законом уређује се употреба знаковног језика, односно право на учење знаковног језика и право на употребу услуге тумача за знаковни језик, начин употребе услуге тумача за знаковни језик, мере за подстицање примене и унапређење употребе знаковног језика кроз информисање и образовање на знаковном језику и друга питања од значаја за употребу знаковног језика.

Спровођење овог закона треба да обезбеде и локалне самоуправе, у складу и са Законом о социјалној заштити. Знаковне преводиоце финансира држава, али у чачанском Удружењу поново наглашавају да их је у Чачку свега три, а да је то недовољно у односу на број чланова.

В. Т.

ВИШЕ ОД ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА РАДА

Основна организација глувих и наглувих за општине Чачак, Горњи Милановац, Лучани и Ивањица, са седиштем у Чачку, је једна од најстаријих социјално-хуманитарних организација која окупља глува и наглува лица и сва друга лица са оштећеним или ослабљеним слухом. Организација је формирана 1955. године. Биле су то тешке године, јер је требало одмах на почетку збринути око 40 оних којима је била неопходна хитна социјална помоћ. Тада није било школа за описмењавање и рехабилитацију глувих и наглувих. Дом глувих и наглувих у Чачку отворен је 1970. године.

НАВИКЕ КОЈЕ ИХ НЕРВИРАЈУ

Како се наводи на порталу “Глас за једнакост”, израз “чујући људи” се заправо користи само у свету глувих, јер чујући углавном себе виде као „људе“. Али, глуви их виде на одређен начин и знају да има ствари које само чујући раде. У тексту под називом “10 навика чујућих које нервирају глуве”, поред осталих наведено је да чујући имају “способност” узгредног учења, односно да чују и кад не слушају. Тако и многе информације успут чују и запамте их, што за људе са оштећеним слухом делује фрустрирајуће.

Чујући, такође, често исправљају изговор глувих, који заправо не могу да знају како се тачно нека реч изговара, јер не могу да је чују. Глувима је непријатно и због тога их не треба исправљати.

Једна од особина чујућих, која нервира глуве је суптилност.

“Ако глува особа мисли да се друга глува особа угојила, она ће то и рећи отворено, јер у знаковном језику се ништа не може сакрити. Показаће прстом на пријатеља, надувати образе и рукама описати велики округли стомак у ваздуху.

Али ако чујућа особа мисли да је глува особа набацила који килограм, учиниће све да то сакрије. Прећи ће погледом преко глуве особе од главе до пете, мало размислити и онда рећи: „Изгледаш добро.“ Изгледати добро за њих значи: „Пријатељу, угојио си се пар килограма.“ То знају и они и глуви, па зашто онда то и не кажу?”

И скретање погледа у разговару је нешто што је глувим људима веома страно. Веома често чујући у току разговора не гледају у саговорника, већ чине бројне покретне, који могу навести на закључак да им сабеседник није интересантан. У том смислу, могу много да науче од глувих, који сву пажњу увек поклањају саговорнику.

И то што вичу без потребе када се обраћају глувима је потпнуно погрешно. То код њих изазива страх и непријатност, а уопште не помаже. Треба их само гледати у очи и можда успорити мало при говору.

Извор: www.osi-press.com (линк: http://www.osi-press.com/2013/08/30/10-navika-cujucih-koje-nerviraju-gluve/)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.