ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ПАВЛА ЈОВОВИЋА, НЕОБИЧНОГ НАЗИВА: „У СЛИВНИКУ“
У Ликовном салону Културног центра, недавно (28. априла), отворена је изложба Павла Јововића необичног назива. „У сливнику“. Према речима аутора, бројне су асоцијације на назив изложбе:
– Између осталог, то је прича о животу деведесетих, о једном тешком периоду у нашој земљи. Сећање на моје детињство у Ужицу је управо такво. Одрастао сам поред једног потока и када би кише падале, између брда би се сливало доста различитог материјала и управо то ми је била инспирација за ову серију.
– Сливник као оличење нечег прљавог, одбаченог или одлазећег. По речима аутора, он нас дозива из сливника ума, из оног дела где се скупила сва тама и ружна рана сећања. Па даље каже: „Кроз септичку цев се слива ова уметност. Стварати је жестоко. Деведесете су биле жестоке. Окрњене зграде, испуцали асфалт, сиви ћорсокаци. Родитељи се муче. У браку, у несташици. Шутирам лопту и падам наглавачке. Гризем асфалт. Залећем се, бесом кријем страх. Бол је уврнуто осећање маленом телу. После сваке кише смрди из сливника. Био сам један у чопору непослушних. Тукли смо се, шутирали лопту у прашини, у блату, у сливнику. Били смо чопор, а прљаво поље само наше. Грубе игре наш понос.“ – цитирала је аутора Весна Петровић, уредница Ликовног програма Културног центра, отварајући изложбу.
Павле Јововић своју генерацију назива „ружни лабудови“. На тај начин шаље поруку безнађа.
– Ружно паче у једном моменту постаје прелепи лабуд. Ружни лабудови имају свест о томе да нису лепи, без наде да ће се то променити. Прихватање рађа грубост и окрутност. Без лепоте… Из свега тога рађа се ова уметност. Као својевремено „Крик“ Едварда Мунка. Ова уметност незадрживо избија. Незаустављива је. Због тога јој треба и простора. Зато су платна велика. Због тога је апстракција, лишена било чега што је дескриптивно. Снажна експресија избија из овог сливника, ослобађајући уметника тешких тренутака и ружних сећања у одрастању. Јер, како Павле Јововић каже, он не жели да изложи посматрача реалистично насликаном каталогу сећања и наметне лажно искуство. Нуди нови предмет-слику, процесом апстракције удаљену од својих горких предложака – рекла је Весна Петровић.
Павле Јововић користи комбиновану технику, уље на платну и спреј, а инспирација зависи од циклуса радова.
– Последња серија су утисци и импресије из сећања на детињство, која полако бледе и нестају. Слике су апстрактне природе, нисам хтео да се бавим нарацијом и да представљам реалистичне слике, догодовштине из детињства. Хтео сам да будем инспирисан јаким импресијама које ствараоцима много значе, али да опет створим уметничко дело које подсећа на апстракције, одвојено од живота који живимо. Бројне су асоцијације на назив изложбе „У сливнику“. Између осталог, то је прича о животу деведесетих, о једном тешком периоду у нашој земљи. Сећање на моје детињство у Ужицу је управо такво. Одрастао сам поред једног потока и када би кише падале, између брда би се сливало доста различитог материјала и управо то ми је била инспирација за ову серију – рекао је Јововић.
Павле Јововић је визуелни уметник рођен у Ужицу, 1989. године. Дипломирао је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду, 2011. године. Затим је дипломирао 2013. и мастерирао 2015. на Високој националној школи ликовних уметности у Паризу, у класи професора Филипа Конјеа. Излагао је у Ужицу, Нишу, Новом Саду, Панчеву, Београду, Минхену, Паризу, Базелу, Адис Абеби, Каиру и Токију. Живео је и стварао у Токију и Базелу. Учествовао је у културним пројектима Француског института у Београду (2016. и 2018.) и Гете института у Београду (2019.). Као члан Удружења визуелних уметника Ужица, Павле је помогао отварање Галерије „Рефлектор“. До сада је имао 12 самосталних изложби и учествовао је на бројним колективним. Тренутно живи и ствара у Београду. Докторанд је треће године одсека сликарства на Факултету савремених уметности, где је запослен у звању асистента на департману визуелних уметности, одсек сликарство, подсетила је Весна Петровић.
Н. Р.
