ОДРЖАНО ПРЕДАВАЊЕ ПОВОДОМ ДАНА ГРАДА И 130 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ПРВОГ УПРАВНИКА АРХИВА МАРГИТЕ РАДОВИЋ
Поводом Дана града Чачка и 130 година од рођења првог управника Архива Маргите Радовић (1895-1959) професора и директора Женске гимназије у Чачку, недавно је одржано предавање „О ПОРОДИЦИ РАДОВИЋ од проте Михаила до песника Душка“. Осим директорке Историјског архива Леле Павловић, у програму су учествовали и примаријус др Снежана Бошковић, новинар и публициста Емилија Вишњић и професор чачанске Гимназије Слободан Николић.
ТРАГ У ОБРАЗОВАЊУ И КУЛТУРИ
– Маргита Радовић, једна од шесторо деце чувене породице Радовић, проте Михаила, значајна је за културу нашег града, не само што је била професор у Гимназији и једно време и директор Женске гимназије, од 1940. до 1949. године, већ и као управник и оснивач Архива. Жена која је оставила вишеструки траг, не само у оквиру образовног система у нашем граду, него и наше културе уопште. Предавала је српски језик и књижевност. Остала је у сећању не само њених ученика, него и колега који су радили са њом. Држала је многобројна предавања из области књижевности, заједно са другим знаменитим предавачима који су радили у оквиру Заједнице дома и школе. Остала је као једна врло светла тачка наше градске, не само ондашње, него и данашње културе на коју би се неизоставно требало угледати – започео је предавање професор српског језика и књижевности у Гимназији Слободан Николић на тему „О ПОРОДИЦИ РАДОВИЋ од проте Михаила до песника Душка“, које је организовано 17. децембра, у Библиотеци Архива.
ПРИЧЕ И СЕЋАЊА…
Књига успомена на старе Чачане „Пронађени у сећањуˮ ауторке Емилије Вишњић, представља својеврстан историјски и географски времеплов сачињен од текстова који су први пут објављени у „Чачанском гласуˮ, у рубрици „Из породичних албумаˮ. Истраживачким новинарством, кроз бројне разговоре са потомцима и трагање за документованом грађом, Емилија Вишњић је једну причу посветила породици Радовић.
Примаријус др медицине, специјалиста интерне медицине и кардиологије Снежана Бошковић је интелектуалац који је значајно искорачио из оквира рада једног лекара. Њен животни пут је пример друштвено одговорне особе, заслужна је за подизање споменика Милени Чубраковић, познатој сликарки, родом из Бреснице, као и за обнављање оштећеног споменика професору и оснивачу Архивског средишта у Чачку, Маргити и њеном оцу проти Михаилу Радовићу 2014. године.
– Част ми је и посебно задовољство што имам прилику да, као неко ко је познавао Маргиту Радовић од најранијег детињства, подсетим на велики значај ове породице, како у Чачку, тако и у околини, почев од друге половине 19. века до данашњих дана. Моја сећања су и данас веома свежа и значајна, јер је Маргита много утицала на мене као човека. Многе лепе тренутке смо заједно провели, јер нас је само плот делио. Сате и сате сам проводила са њом, причала ми је приче, прве бајке о Снежани и патуљцима, о Трновој ружици, о Хајди, о Лесију који се враћа кући… То ми је остало у најлепшем сећању, те дивне приче, тај чаробни свет, њена чаробна соба пуна књига. Али, поред велике љубави коју је делила, на мене је утицала и васпитно. Једном приликом сам на стази испред врата згазила пужа. Много се наљутила и то је за мене био велики шок, дуго сам плакала. То непријатно сећање је велики васпитни гест. Данас, кад год видим пужа сетим се тог детаља и важне лекције коју сам научила. Иначе, Маргита Радовић је била и професорка мојој мајци у Женској гимназији, а потом и директорка – поделила је део својих сећања др Снежана Бошковић.
МАРГИТА, МЛАЂА ПРОТИНА КЋЕРКА
Михаило Радовић први учитељ у Лукама, богослов, родом из среза црногорског, округа ужичког, оставио је учитељску службу и посветио се свештеничком позиву. Доселио се у село Вранићи у кућу Сретена Чолића, која је саграђена 1864. и која је под заштитом као изузетно градитељско дело. Михаило Радовић је као свештеник обављао своје дужности у Миоковачкој богомољи до јуна 1899. године, а члан Жичког Духовног суда био је од 1907. године. Хонорарно је предавао веронауку у чачанској Гимназији. Биран је за народног посланика на листи Радикалне странке. У Чачку је покренуо лист „Драгачево“ (1905.) и био је главни уредник. Прота Михаило је био ожењен Савком из Лелића. Радовићи су се преселили из Вранића у Чачак на самом почетку 20. века, купили су имање у центру вароши у Улици Бате Јанковића, подсетила је Лела Павловић, директорка Архива.
– Млађа протина кћерка, Маргита, рођена је 10/22. новембра 1895. године у селу Вранићи. Основну школу и ниже разреде Гимназије завршила је у Чачку, била је ђак прве генерације Приватне женске гимназије 1907/8. Школовала се у тешким материјалним условима, (шесторо ђака требало је издржавати од једне протине плате), због чега је једно време свог школовања радила као апотекарска помоћница. Даље образовање, више разреде Гимназије и Философски факултет, наставила је у Београду. По завршетку студија вратила се у Чачак и у Гимназији започела своје тридесетогодишње службовање, прво као предметна учитељица, од 27. фебруара до 15. новембра 1923., када је постављена за суплента. Званично је постала професор Гимназије 9. јуна 1030. године и предавала је до Другог светског рата српскохрватски и француски језик и филозофску пропедевтику – навела је Лела Павловић.
Маргити Радовић је 4. децембра 1944. године поверено место првог директора послератне Женске гимназије у Чачку. Ову дужност је обављала до 31. августа 1945. године. Поново је постављена за директора у новембру 1948. и на том месту остала до пензионисања, 24. септембра 1953. године, када је дужност преузео Тодор Јовашевић. Као професор српскохрватског са старословенским и југословенском књижевношћу обављала је дужност директора Женске гимназије шест година. И ученици и наставници су је упамтили као одговорну особу и врсног педагога, нагласила је директорка Архива.
ОРДЕН РАДА III РЕДА
– Водила је послератни Савет за просвету и културу НОО Чачак, као председник била је одговорна и вредна, чиме је заслужила поштовање својих сарадника и уважавање њених савета и мишљења. Као активан друштвено-политички радник бирана је за делегата на Четвртом конгресу Народног фронта Југославије. Била је дугогодишњи одборник Општинског народног одбора у Чачку. Њен рад и труд награђен је Орденом рада III реда. Оснивач је Историјског архива и иницијатор идеје оснивања Народног музеја у Чачку. Била је на месту в. д. управника Архивског средишта од његовог оснивања, 22. априла, тачније, постављена је два дана касније, 24. априла 1948., до 31. марта 1959. године када је због болести дала отказ. Преминула је 26. новембра 1959. године у чачанској Болници. Сахрањена је на Чачанском гробљу у породичној гробници Радовић – рекла је Лела Павловић.
Директорка Историјског архива је изразила наду да ће идуће године бити завршен документарни филм о породици Радовић, напоменувши да је започето снимање куће у Вранићима и у Чачку, у коју су се преселили почетком 20. века.
Предавање је завршено речима Душка Радовића: „Култура више припада васпитању него образовању, више је ствар морала него естетике. Много је замршенији и деликатнији посао култивисати народ него увесељавати га фестивалима, изложбама итд. Тамо где се не примећује стоји много боље, него тамо где је много гласније. Врло сам овако скептичан на наш официјелни културни живот, на све манифестације тог живота. Ја верујем да се негде кришом и тајно остварују неки културни програми који су много значајнији..“
Н. Р.
Фото: Милета Р. Савић
ЦЕЛОКУПНА БИБЛИОТЕКА, ЗАВЕШТАЊЕ ГИМНАЗИЈИ
Маргита Радовић је завештала своју целокупну библиотеку, коју је започео да прикупља њен отац прота Михаило, чачанској Гимназији. Око 1.200 разних књига, комплета часописа и листова брижљиво скупљаних и чуваних током многих година постали су део библиотечког фонда школе. Поред вредних књига наше и стране белетристике, налазе се и комплети „Књижевног гласника“и „Борбе“, као и доста књига светских класика на енглеском, руском, немачком и француском језику, подсетила је директорка Архива.
