Он је доктор ветеринарске медицине, фармер, песник. Ако су ветерина и сточарство стечени, поезија у његовом животу никако није занимање. Одувек је постојала, а у зрелијем добу вратила га је себи, прародитељима, бресничким коренима, помогла му да савлада најтеже тренутке у животу и губитак блиских људи…
Поетско стваралаштво Драгутина Андрића прати још од ране младости и у њему je сазревало до озбиљнијег животног доба, када је сабрано у две збирке. У свет игре речима, дубоких осећања и, надасве искрености, увела га је прва књига „Старица јабука“, а дефинитивно га укоренила друга „Запис ока“. И управо је укорењеност та реч коју жели да истакне. Она би могла да означи чврсту везу са пореклом, пошто се те жилице не дају покидати и, ако бисмо хтели да их се отарасимо. Корени доносе и ту преко потребну лековитост коју је Драгутин Андрић пронашао у родној Бресници.
– Не почиње прва књига случајно песмом „Будимка”. Почетком прошлог века она је за годину дана изгубила три ћерке, однела их је туберкулоза. Прабака је праузор у животу и храбрости, путоказ како би се требало носити се са невољама. У нашем дворишту још увек постоји та јабука, стара више од сто година. Када донесе плодове, они су невероватно чисти. У духовном смислу, то су наши праузори… – наводи Драгутин.
Изречено је набоље описано у стиховима песме „Будимка”: „Храбра као мајка / у дворишту које чува / к’о најљући пас. / То беше и прамајка и прабака, / Лавица у болу. / Урезује се… / Три кћери у години испрати у вечни хлад. / Туберкулоза, несрећа – Ружа, Вишња, Јаглика. Памћење…“
Та „Старица јабука“, по којој је названа и Драгутинова прва збирка, иако одолева времену и подстиче, како песник примећује, почиње да личи на Србију. И она се, као и наша сеоска дворишта, све више празни… Пошто је мање људи, тако нестају у животиње са којима је човек од искона. Као ветеринар и узгајивач стоке, Драгутин тако нешто непогрешово примећује. Поред исцељења, повртак у укорењеност донела је и неминовну истину.
– Било ко од нас, без изузетка, поседује изгубљени завичај, урушено родно место и дом у њему које би ваљало обновити. Интимни доживљај постојања Драгутина Андрића је недвосмислени знак сећања на то да је певање само унутрашње зарањање у дно несталих вода („Како бих ја ослобађао? / Како бих ја пустио Сунце? / Куда би моја дозивања кренула / док заводљива река слива се празни. / Без риба, / ван јутра, у мојим очима / пиним хладноће / и бивших вода“ – део је Андрићеве песме „Јутро низ реку“, на коју је указао Слободан Бобица Николић, један од рецензената збирке „Старица јабука“.
Та Бресничка река која протиче кроз Драгутново имање некада је била пуна риба, а данас се могу видети тек с времена на време.
ИСКРЕНО…
Вероватно је песма „Вежбање туге“ (растанак од најдражих) круна Андрићеве прве збирке.
– Свакако, интиме су у сваком од нас и у тами нашег бића оне крију своје тајне. Песма „Вежбање туге“ у тој конотацији је изузетна, јер говори о феномену туге као најтеже загонетке. Треба се навићи на живот са болом и губитком драгих особа. То вежбање је заправо горко прилагођавање када персонификоване свеће „ходају хладним ходницима“ и та алитерација, гомилање истих сугласника ствара један бескрајни круг, безизлаз у коме је губитак још интензивнији и још болнији… – запазила је Александра Мишић, други рецензент књиге „Старица јабука“.
То дело је, према оцени његовог аутора, помало наивно, сентиментално, али врло искрено. Иако има изузетних песничких умећа и веште игре речима, он је сматра само „загревањем” за „Запис ока“, збирку у којој је желео да читаоцима понуди универзалност, односно, доживљаје у којима свако од нас може да се пронађе.
– Поезија Драгутина Андрића обећава. Најпре, да је овај песник сазрелио за своју прву збирку. Потом, да ће се за њега тек чути. И коначно, да ћемо уживати у необичним и лепим сликама књиге „Старица јабука“, у стиховима лишених фраза и патетике… – сматра Александра Мишић.
И када је реч о Бресници, прародитељима и укорењености, требало би их поменути. Будимки су после смрти три ћерке, остала два сина Милан, Драгутинов деда и Боривоје. Прабаба је и млада остала удовица. Њен супруг Драгутин, погинуо је у 24. години у Албанији. Деда Милан у Другом светском рату био је део медицинског тима чувеног кардиохирурга Исидора Папе. Родитељи нашег песника, чији је одлазак и подстакао његово књижевно стваралаштво, звали су се Слободан и Милица…
УНИВЕРЗАЛНОСТ…
После песме Вежбање туге и опраштања са родитељима, када је Драгутин дефинитивно схватио да ће написати књигу, прошло је неколико година. У међувремену је доста учио, читао и осмелио се да напише и другу збирку, која је, по његовом мишљењу, зрелија и универзалнија. Како је приметила и Александра Мишић у првој књизи, Драгутонови стихови су лишени фраза…
– Хтео сам да своје стихове подигнем на универзалнији ниво и, ако је могуће, неком другом олакшам доживљај туге. Поезија је и лепа и тешка, увек можеш да преиспитујеш себе. Друга књига подељена је у четири поглавља, прво су логосна озарења која црпим из Бреснице. Примећујем те исцелитељске енергије које обнављају човека. Друго је моје играње са поезијом, а треће тешки тренуци, ходници тишине у које свако од нас уђе. Неминовно, четврта је љубав… – наводи песник. Он у свом стваралаштву не прати трендове, не указује ни на актуелна друштвена збивања, људске мане и недостатке. Поезија, да би допрла до читалаца, мора да буде наивна, никако горда. Да би нашла свој пут, мора да буде одапета из срца и проткана љубављу.
– Боље је саздати се у врећу камења и бунар у ком одзвања злокобни ехо да је крај, него пристати на одсуство љубави, на кућу без прага, на јастуке који не чувају сузе, дворишта без јабуке, која је породична светиња, или историју и памћење без божура – чита се између Андрићевих редова. Само кроз њих и у њима „јутро отвара прво око и никоме се не умире“, јер је „љубав једини тренутак удаљен од смрти“… – запажање је Ане Ранђић, која је, поред Слободана Николића и Александре Мишић, била трећи рецензент књиге „Запис ока“. Према жељи Драгутина Андрића, рецензије за другу збирку написали су професори српског језика и књижевности у чачанској Гимназији.
О АУТОРУ
Драгутин Андрић рођен је 1972. у Чачку, где је завршио Гимназију, а дипломирао је на Факултету ветеринарске медицине у Београду. Прву збирку песама објавио је 2020, а другу прошле године. Издавач књиге „Запис ока“ је новоосновано чачанско Удружење „Риба и харизма“. Председница удружења Ивана Пајић је и уредница тог песничког дела.
