ЧАЧАНСКИ ИНСТИТУТ ЗА ВОЋАРСТВО КРИОПРЕЗЕРВАЦИЈОМ ЧУВА ГЕНЕТИЧКЕ РЕСУРСЕ ВОЋАКА
СПАС ЗА АУТОХТОНЕ СОРТЕ ШЉИВЕ!
Захваљујући пројекту „CryoPlum“, који је подржао Фонд за науку Републике Србије, чачански Институт за воћарство применом криопрезервације ради на очувању девет аутохтоних сорти шљиве, међу којима су: „црвена ранка“, „трновача“, „округлица“, „метлаш“, „црношљива“, „ситница“, „моравка“, церовачки пискавац“… Криопрезервација подразумева чување ћелија, ткива и органа биљке на изузетно ниским температурама у течном азоту, на -196 степени Целзијуса, а захваљујући том поступку, старе аутохтоне сорте шљиве се у лабораторијским, потпуно контролисаним условима дугорочно чувају. Ове сорте се у лабараторијама Института за воћарство и микроразмножавају и од њих се производи садни материјал за подизање нових воћњака, који истовремено може да буде и добар основ за будуће оплемењивачке програме.
У времену све изразитијих климатских промена, и наука и струка, а и сами пољопривредници, испољавају све веће интересовање за старе аутохтоне сорте воћа, којих готово више да нема у нашим воћњацима. Србија је препознатљива по производњи шљиве и сврстава се међу водеће произвођаче тог воћа на свету, али негативне последице климатских промена и дуготрајна изложеност многобројним патогенима, нарочито вирусу „шарке“, све више угрожавају старе домаће генотипове, који су све мање и мање заступљени у производним засадима. Осим тога, разлог њиховог постепеног нестајања је и то што су изгубиле битку са комерцијалним високоприноснијим сортама шљиве које се масовно гаје широм Србије.
У СКЛАДУ СА НАЈВИШИМ СВЕТСКИМ СТАНДАРДИМА
Институт за воћарство у Чачку има дугогодишњу традицију у колекционисању и изучавању аутохтоних генотипова различитих сорти воћака, који могу да буду врло корисни у оплемењивачком раду – у стварању нових сорти, што и јесте примарна функција ове научно-истраживачке установе. Запослени у Институту више од десет година раде на програму дуготрајног очувања биљних генетичких ресурса у оквиру Одељења за физиологију воћака, који се заснива на примени криопрезервације, методе која омогућава дугорочно чување генетичког материјала у течном азоту на температури од -196 степени Целзијуса, чиме се обезбеђује очување аутохтоних сорти према највишим светским стандардима.
– У Институту за воћарство почели смо са криопрезервацијом још 2010. године у оквиру међународног пројекта који се звао „ CryoPlanet“, захваљујући коме сам била на специјализацији у Француској, где сам учила различите технике ове савремене методе, а годину дана раније је и др Ђурђина Ружић, која је била шеф Одељења за физиологију воћака, са истим циљем боравила у Италију. Захваљујући пројекту „CryoPlum“, 2020. године смо у Институту започели оптимизацију протокола за микроразмножавање и криопрезервацију девет аутохтоних сората шљиве, пре свега, због све већег интересовања пољопривредника, јер су старе аутохтоне сорте шљиве инересантне за прерађивачку индустрију, посебно за производњу ракије, што најбоље показује раст броја дестилерија. „Црвена ранка“ је врло интересантна, али поред ње, интересантне су и ове друге старе аутохтоне сорте шљиве – „трновача“, „округлица“ („драгачевка“), „метлаш“, „црношљива“, „ситница“, „моравка“, церовачки пискавац“ као сировина за производњу ракије, али и за друге видове прераде. Неке од ових сорти као што је „црвена ранка“ су самобесплодне и због тога морају имати неки опрашивач. У чачанском крају се за те намене користи „округлица“, а у ужичком „трновача“ – објашњава др Татјана Вујовић, научни саветник Института за воћарство у Чачку.
Криопрезервација, како истиче др Татјана Вујовић, као вид конзервације није довољна сама по себи, јер је овде реч о сигурносним дупликатима. Све те криопрезервиране колекције су сигурносни дупликати колекција које имамо на пољу:
– Када неку стару, аутохтону сорту воћа чувамо у пољским условима, њена судбина зависи од метеоролошких услова, евентуалних напада болести и штеточина, катаклизмичних дешавања попут земљотреса, поплава, пожара… У таквим условима постоји могућност да се нека од тих аутохтоних сората изгуби и због тога је решење да се све те колекције сигурносно чувају у течном азоту. Први и основни корак у поступку очувања генотипова шљиве је селекција стабала из природне популације и њихова анализа на присуство вируса и фитоплазми. Након тога, следи увођење одабраних генотипова у културу „in vitro“ (у стаклу), односно у лабораторији на вештачким хранљивим подлогама, у стерилним и строго контролисаним условима. Kао почетни експлантати се користе лисни пупољци или резнице младих изданака. Материјал се стерилише и поставља на хранљиве подлоге за иницирање лисних розета и након тога за гајење и умножавање изданака. За трајно конзервирање користе се делови тих „in vitro“ биљака, најчешће врхови изданака величине 1,5 до два милиметара, који ће се чувати на неограничено време у течном азоту на -196 степени. Из тих малих експлантата можете да регенеришете нову биљку, рецимо, и после 100 година.
У ПЛАНУ ПРВА КРИОБАНКА ЗА ЗАПАДНИ БАЛКАН И ГРУЗИЈУ
Све те аутохтоне сорте шљиве, које су обухваћене методом криопрезервације у Институту, у суштини су аутохтоне за највећи део балканских земаља, али оне носе различита имена у Босни и Херцеговини, Хрватској, Албанији…
– Прво смо добили признат предосновни садни материјал девет аутохтоних сорти шљиве, оптимизирали смо протоколе за размножавање (in vitro) за криопрезервацију, чак смо радили и елиминацију вируса „шарке“, тзв. криотерапију, код „црвене ранке“. И након завршетка пројекта наставили смо истраживање, као и производњу мање, махом договорене количине тог садног материјала, јер смо ограничени у радној снази, мада на тржишту расте потражња за старим аутохтоним сортама шљиве. Институт за воћарство је члан Међународне организације за конзервацију генетичких ресурса ECPGR, од које смо добили позив да се укључимо у радну групу за криопрезервацију, где су окупљени сви истраживачи из Европе који се баве овом савременом методом. У 2024. покренута је иницијатива од великог италијанског истраживача да Институт за воћарство у Чачку аплицира за средства да се овде направи прва иницијална криобанка за Западни Балкан, а прикључила се и Грузија, која је била заинтересована за овај програм. Аплицирали смо и добили средства. Пројекат носи назив „CryoConnect“, његова реализација је започета у јуну 2025. и трајаће три године – наводи наша саговорница.
Захваљујући новом пројекту, Институт за воћарство је набавио крио- контејнер са контролном опремом, који ће бити стациониран у Институту и у њему ће се радити криопрезервација – одлагање у течни азот аутохтоних генотипова различитих сората воћака из Србије (започето са шљивом), Хрватске (винова лоза), Албаније (шљива и јабука), као и Грузије (винова лоза). Постоје и посматрачи из земаља које су заинтересоване да се укључе у читаву причу, из Северне Македоније и БиХ. Обавеза Института је да организује обуку за њихове истраживаче како да и они оптимизирају протоколе за криопрезервацију својих генотипова и када добију одговарајући материјал треба да га донесу у Србију, где ће у Чачку бити трајно депонован у течном азоту, у складу са међународним правилима.
– Суштина је да сви ти генотипови аутохтоних воћака, шљиве, јабуке, винове лозе, заправо буду овде у Институту сигурносно одложени на неограничени период времена, јер криопрезервација омогућава да генотипови буду сачувани у неограниченом временском периоду и да представљају сигурносне колекције за оне које већ имамо у пољским условима – навела је др Татјана Вујовић.
В. С.
СТАРЕ СОРТЕ ШЉИВЕ ИЗУЗЕТНО ПОГОДНЕ ЗА ПРОИЗВОДЊУ РАКИЈЕ
Др Александар Лепосавић, научни саветник Института за воћарство, иначе председник Научног воћарског друштва Србије, истиче да су наше старе аутохтоне сорте шљиве изузетно погодне за производњу ракије, као и за заснивање засада за друге видове прераде, првенствено због тога што су изузетно добро адаптиране на наше агроеколошке услове, а уз то имају и висок степен отпорности на одређене болести и штеточине.
– Све већи број произвођача, не само у Западној Србији, одлучује се за подизање засада са старим сортама шљиве, првенствено због изузетних карактеристика за производњу врхунских дестилата, по чему је наша земља позната у свету. Са подизањем степена свести о квалитету и значају ракије као јединог племенитог алкохолног пића, заједно са коњаком, порасло је и интересовање за аутохтоне сорте шљиве, пре свега, за „црвену ранку“. Стварање нових генотипова побољшаних карактеристика примарна је функција наше научно-истраживачке установе, а примена посебне методе помоћи ће да се формира и прва колекција аутохтоних воћних врста, нарочито шљиве, по којој је Србија позната широм света – истиче Лепосавић.
