Društvo

ЧАЧАК У ДОБА РОКОКОА

ЧАЧАК У ДОБА РОКОКОА – ВРЕМЕ КАДА ЈЕ ВАРОШ НА ЗАПАДНОЈ МОРАВИ ПРИПАДАЛА ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ (1717-1739)

ПИШЕ: МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ, историчар

Велики бечки рат (1683-1699) донео је огромна разарања и премештања српског становништва на подручју Балкана. После Карловачког мира из 1699. ратне операције су прекинуте, али мир није није дуго трајао како би се цело подручје опоравило. Нови рат између Хабзбурга и Османлија почео је 1716. године поразом турске војске код Петроварадина. Аустријанци су убрзо освојили и Банат. Следеће 1717. године аустријска војска и српски добровољци крећу у поход на северну Србију. Заузет је Београд, а Турци су се утврдили у Нишу. Према једном извештају из октобра 1717. године Аустријанци су држали и Чачак, а Ужице није освојено.

Мир између Хабзбуршког и Османског царства закључен је у Пожаревцу 21. јула 1718. године. Аустрија је добила северну Србију, све до Западне Мораве, али са изузетком Чачка који је припао Аустрији, иако је на десној обали реке. Даље на запад граница између две царевина се од данашњем села Бељине код Чачка опет протезала Западном Моравом, затим је ишла узводно реком Каменицом до планине Маљен и даље према Соколским планинама западно од Ваљева. Турци су инсистирали да десна обала Мораве остане у њиховим рукама, како би имали комуникацију према Ужицу и Босни, као и да сачувају плодна и богата имања спахија у околина Чачка, иако су Аустријанци захтевали целу Пожешку нахију којој је припадало и подручје југозападно од Чачка, а не само варош. Проблеми око разграничења територија око Чачка окончани су су 20. децембра 1718. године.

Аустрија је створила „Краљевину Србију” у оквиру свога царства на подручју јужно од Саве и Дунава, успоставила војну управу, и освојену територију поделила на дистрикте (округе). Попис аустријског подручја осликава велику пустош која је остала иза ратова. Више од половине села није насељено, као и сам Чачак. У вароши је остала сачувана само једна кућа, иако је Чачак 1717. године имао чак 150 домова. На пусту земљу насељавани су Срби из Турске, привлачени пореским олакшицама. Ова пракса није увек поштована, па су многи Срби поново бежали у Турску. Срби нису масовније населили аустријски део Србије после 1718. године. Чачак је према попису 1735/36. имао 17 домова, Љубић – 28, Заблаће – 15, Бресница и Бечањ – 14, Мојсиње – 14, Прањани свега три дома. Дажбине су плаћали сви, а на кулук су терани и сељаци и варошани. Сељаци који су имали обавезу чувања границе, звани „хајдуци”, имали су пореске олакшице. Српско сеоско становништво у аустријском делу плаћало је годишње око 40 гулдена пореза, и имало је обавезу чувања границе према Турској. Српска милиција насељена близу границе добила је најбољу земљу за обраду. За своју граничарску служби нису примали плату, али су зато били ослобођени од пореза.

Аустријанци су били трпељиви према православљу због војних разлога, али су увек покушавали да Србе старешине одвоје од источног хришћанства. То им није полазило за руком, осим у ретким случајевима, као на примеру чачанског капетана Алексе Пишчевића, који је командовао над пет стражарница, 10 хусара (коњаника) и 50 хајдука. Током аустријске владавине у Чачку је постојала царинарница. Као и у свим временима одвијала се и нелегална трговина. Током 1732. године Аустријанци су се жалили да је простор Чачка био подручје за шверц сребра, које је вађено у налазиштима на планини Рудник и преношено у Турску.

После освајања Чачка поред камене џамије саграђен је шанац и контумацка кућа (простор за изолацију путника због опасности од заразних болести). Контумац је био важна установа, јер су заразне болести преко граничних прелаза стизале и у северну Србију. У Чачку је 1733. неколико Немаца умрло од куге. Нова епидемија куге ширила се преко Чачка и 1735. године. Џамија је између 1724. и 1730. године поново је претворена у цркву. Храм је покривен шиндром и циглом, а у њему је поново почела да се пева „божественаја литургија”. Упркос граници која је делила две империје, али и српски народ, постојала је циркулација људи и монашки живот у Овчарско-кабларској клисури и на планини Јелици. Забележено је да су монаси у манастиру Св. Тројица 1728. године седам година учили свештеника из шанца Цветке, који је био под аустријском влашћу.

Јужно од цркве и шанца налазила се граница према Османском царству. На само пола сата хода сата од Чачка, у Атеници, постојао је хан са сталном турском посадом од 75 коњаника, под комадом једног аге. Хан се налазио поред друма и великог складишта соли. Између Чачка и села Кулиновици налази се потес који и данас носи назив „Авлаџиница”, по турском утврђењу које некада постојало. Како би се обезбедили од могућих напада Аустријанци су у Чачку саградили нови, пространи шанац, највероватније 1728. године.

Нови рат Аустрије и Турске избио је 1736. године. Срби и остали хришћани под турском влашћу позвани су на устанак следеће 1737. године. Операцијама аустријске војске руководио је фелдмаршал Секендорф. Већ 30. јуна 1737. године главнина аустријске војске кренула је према Нишу, а један одред, под командом пуковника Лентулиса и Станише Марковића Млатишуме, упућен је према Ужицу. Освојена је Пожега, а српски устаници су заузели Нову Варош и Нови Пазар. Међутим устаници нису издржали противудар Турка из Босне, па су се повукли са заузетих подручја. Да би се обезбедио Чачак, у коме је смештен магацин за главни штаб, Лентулиус је поново заузео Пожегу, и освојио Ужице почетком октобра 1737. године. У Чачку је од 13. септембра 1737. боравио и фелдмаршал Секендорф, који је почетком октобра са главнином аустријске војске из Чачка отишао у Срем на зимовање. До нове сеобе Срба преко Саве и Дунава поново је дошло већ у лето 1737. године. Иначе, основну посаду у Чачку, као и у Ужицу, чинили су Срби добровољци. Већ крајем фебруара 1738. године Турци Ибрахим-паше и Мехмед-бега (Видајића) заузели су и спалили Чачак и Пожегу. После низа пораза Аустријанци су мировним уговором од 18. септембра 1739. године Турцима вратили северну Србију до Саве и Дунава. По мировном уговору Аустријанци су морали да сами поруше свој шанац у Чачку, а црква је поново претворена у џамију. По селима у околини Чачка владала је велика глад, страх, а многи су умрли од нове епидемије куге.

Тако се завршио кратак период у коме је Чачак био у оквиру Хабзбуршког царства у доба барока и рококоа. Данас нам није познато колико је цивилних кућа било у вароши, како су изгледале, на који начин је организован живот поред граничне тврђаве. Оно што је сигурно после 1737. Чачак је поново постао оријентална варош, да би тек након једног века и одласка турског становништва постепено почео да добија европска архитектонска обележја, али никада у оној мери и на онај начин као српска насеља северно од Саве и Дунава.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.