ИНТЕРВЈУ СА ЗОРИЦОМ КУБУРОВИЋ ПОВОДОМ ПРЕДСТАВЉАЊА РОМАНА У ИЗДАЊУ ИК „ПЧЕЛИЦА”
Последњих јануарских дана представљен је књижевни опус Зорице Кубуровић у издаваштву Издавачке куће „Пчелица”. Ученици Основне школе „Филип Филиповић” са професором српског језика и књижевности Милицом Матовић, у четвртак, 29. јануара, у књижари ИК „Пчелица” присуствовали су догађају који је с разлогом именован „Дружење са Зорицом Кубуровић”. Слово о романима сплетено је гостопримством домаћина, али и топлим саветима Зорице Кубуровић читалачкој младежи.
У претходним годинама ова чачанска Издавачка кућа недри четири издања романа Зорице Кубуровић која су пажљиво заоденута у рухо за које су задужени илустратори. То су „Прича за Лава”, „Госпојица Мица”, „Лек од бресквиног лишћа” и „Метла за принцезу”.
Интервју за „Чачански глас” открива на који начин Зорица Кубуровић ствара своје књижевне јунаке, али и како их оживљава и утискује у читалачко искуство читаоцима.
О „ДЕЈСТВУ” „ЛЕКА ОД БРЕСКВИНОГ ЛИШЋА”
Књижевница објављује још 1987. године роман „Лек од бресквиног лишћа”, о његовом путу који је угледао до поновног издања под окриљем „Пчелице” она истиче да је изузетно поносна на чин „дејства” ове књиге на читалачку публику. Наведено се потврђује бројним издањима ове књиге до данас.
Овим романом постајете веома препознатљиви међу децом и одраслима, како га доживљавате, шта можете открити о њему и будућим читаоцима?
‒ Роман „Лек од бресквиног лишћа” је прича о девојчици која расте у једном градском дворишту, сама, и ту разговара са сунчевим зраком, мачком, пауком, травом, гусеницом. То је била, могу да кажем, култна књига Београда, ово је њено седамнаесто издање и преведена је на руски и пољски језик, имала је две позоришне адаптације и много радио-драмских извођења. Она жанровски припада оном неодређеном месту између књига за децу и за одрасле, где припада „Мали принц”, „Недостајати” Тона Телехена, и сличне дивне књиге које заувек читамо.
‒ Нарочито је узбудљиво за мене што је та књига штампана у Сибиру, и што се чита у Монголији и Казахстану, а и у Јапану. Каква несташна луталица од књиге! Са њом се стално нешто дешава на граници тоталне лепоте и лудости. Била је предложена и једногласно изабрана од стране стручног жирија за награду „Политикиног забавника”, али је у то време партијска одлука била да награду добије неко други. Испоставило се да је тај неко био један фини човек, који је онда прочитао моју књигу и написао у новинама најлепшу могућу критику о њој.
МИЛЕВА АЈНШТАЈН КАО ИНСПИРАЦИЈА И ГЛАВНИ ЈУНАК
Како су знамените српске жене одувек биле инспирација за перо књижевника, кичицу сликара, пажљиво вајање вајара, своје умеће да на свој начин оживи лик Милеве Ајнштајн доказала је и књижевница Зорица Кубуровић. Објављивањем два романа о поменутој јунакињи, аутор је доказала да се на бајковит начин може домаштати живот Ајнштајнове супруге, те да су „Прича за Лава” и „Госпојица Мица” својеврсне романсиране биографије.
Аутор наводи да је роман „Прича за Лава” део великог издавачког подухвата „Пчелице” из Чачка, он је део едиције од девет романсираних биографија великих српских жена из деветнаестог и двадесетог века, а те књиге написале су савремене познате књижевнице за децу. Многе од ових књига су награђене, а цела едиција је проглашена најбољим издавачким подухватом на два наша највећа сајма књига, у Београду и Херцег Новом.
Имајући у виду да је реч о романсираним биографијама, можете ли нам објаснити пут којим настају Ваши романи о Милеви Ајнштајн, али и чин од објављивања до руку читалаца?
‒ У најужем избору за „Невенову награду” за научну белетристику био је роман „Прича за Лава”, и ту се десило нешто изванредно – цео жири је био за то да се овој књизи додели награда, али из неких разлога је стручно лице у жирију било против (сматрао је да сам превише дала значаја Милеви Марић у односу на Алберта Ајнштајна). Тада је жири одлучио да ником другом неће дати ту награду, па она није ни додељена те године. Писци и теоретичари књижевности су имали став, и бранили га до краја, и то је леп пример интегритета компетентних. „Госпојица Мица” настала је у време опште затворености због короне. Писала сам по цео дан и ноћ, а ујутру бих направила доручак за моје младе рођаке, који су били ИТ инжењери и велики љубитељи бајки и фантастике, велики читачи, и строги критичари – имали су само један захтев за њима драгу тетку списатељицу; да не буде досадна. И тако смо јели гибанице и умирали од смеха – испричала сам тужну историју Милеве Марић, крваву историју Срба и мрачну историју обесправљености жена у деветнаестом веку користећи нежност, умиљатост и лепоту унутарње истине бајке. То је прави историјски роман, са свим историјским подацима до којих сам могла да дођем, испричан епистоларно, кроз писма животиња које причају новости о Милеви (Мици) патуљачком вођи који о њој брине. Ова књига је била у најужем избору за награду „Душко Радовић” и веома сам поносна што је од три члана жирија, за њу гласала професорка књижевности за децу са Београдског универзитета.
„МЕТЛА ЗА ПРИНЦЕЗУ”: ЉУБАВ ИСЦЕЉУЈЕ СВЕ
Слутећи по наслову последњег романа који „Пчелица” објављује, одгонетните нам да ли је међу његовим корицама реч о бајковитом свету којим се поучавају најмлађи? ‒ „Метла за принцезу” је једна урнебесна бајка о размаженој принцези, даровитој безобразници, рођеној вештици, коју покушава да доведе у ред њена (вештичја) метла. Али сва старања доброг оца и добре учитељице не успевају, док се једног дана принцеза не сретне са змајем, који је, у ствари, зачарани принц, један ужас од темперамента, баш каква је и принцеза. И њихову злоћу и равнодушност према другима, исцељује љубав. Ова књига је последња настала, изашла је из штампе у октобру, и тек ћемо видети какав је одговор читалаца.
„ШТА СВЕ МОЖЕ ДА ВИДИ НЕКО КО ЈЕ ИЗВЕЖБАН ДА ГЛЕДА”
Која су надахнућа, идеје за сам зачетак идеје о неком литерарном подухвату?
‒ Све може бити надахнуће, али у сваком случају то је лепота која ме дотакне, храброст, нешто исцељујуће, што ме задиви и покрене. Ових дана завршавам књигу о Надежди Аџић, потоњој мати Ани, игуманији манастира Враћевшнице, београдској дами, која је у току Другог светског рата у Трстенику отворила сиротиште, и исхранила двадесет девојчица просећи по кућама храну за њих у време глади. Мислила сам о њој годинама. Али сам одједном почела да пишем, враћајући се из Требиња са групом младих оперских певача који су тамо певали оперу „Деспот Стефан” Мирољуба Аранђеловића Расинског, за коју сам написала либрето. У једном тренутку они су запевали неке старе народне песме, које никад нисам чула, и у мојој души је отпочела да се ствара та књига од слика и стихова.
Која би била главна тематска нит Ваших романа?
‒ Пишем о љубави и слободи. То су једине теме које ме занимају. Мислим да ништа друго и не постоји у људском животу, ништа о чему би вредело мислити.
Да ли Вам у стваралачком процесу користи нека литература, да ли постоје извори из којих црпите грађу за књижевна дела?
‒ Користим све, од уџбеника историје, преко Интернета, до старих новина, рецепата, фотографија или слика. Немате појма шта све може да види неко ко је извежбан да гледа.
Колико дуго траје процес да преточите мисли о књизи пером на папир?
‒ Ја споро пишем. Бар је тако најчешће. Историјски роман „Господарица Ана“ припремала сам десет година. Много људи ми је помогло. Много сам научила. Али и било која мала књига не може да се појави без две године озбиљног писања и ишчитавања текста. Барем је са мном такав случај. Да ли романсиране биографије или уопште књижевност за децу заузимају правилно место у савременој литератури? Једном сам питала оца јеромонаха Романа Матјушина, великог писца и композитора, како да знамо да је неко дело баш сасвим богоугодно, да се нисмо негде огрешили, да нисмо казали нешто зло или неистинито. Он ми је рекао: „Све што напишеш, унеси у Цркву. Ако се не постидиш пред Богом да покажеш своје дело, онда не треба да се стидиш ни пред људима, онда можеш сматрати да си на добром путу спасења и за себе и за своје читаоце.” То је оштар критеријум, и ја га се држим, колико ја имам увида у то.
Каква је родитељска улога у одабиру литературе, у првим данима читања? Како да подигнемо свест најмлађих читалаца о потреби за читањем?
‒ За мене је књижевност за децу највиши, најлепши и најетичнији део књижевности уопште. Ја пишем разне књиге, али нигде нисам тако опрезна да не повредим читаоца, као у књигама за децу. Свети Апостол Павле је говорио у Посланици Ефесцима: „Ни једна ружна реч да не изађе из уста ваших, него само што је добро за изграђивање Духа.“ Пазите то! А Христос је још рекао: „Ко саблазни једног од ових малих, боље би му било да се обеси о његов врат воденични камен и да потоне у дубине морске!” Таква је страшна одговорност писца пред Богом за писану реч. Али, још сматрам да су родитељи одговорни за оно што њихова деца читају у раном детињству. Све друге одговорности (школа, држава) су мање важне. Деца треба да читају и уче напамет песме, што више песама, не песме о глупим куцама и мацама, и пачићима, него праве велике песме. Предлажем да се врате у кућне библиотеке велики декламатори – избори песама за рецитовање, и да се читају сваке вечери деци, од треће године па надаље. Видећете колико деца то воле, и како брзо науче све што им опуштено читате сваке вечери. Деца воле смислено понављање, препознавање. Нећете се ни окренути, а они ће знати стотине песама, што је велико благо за живот. Непроцењиво. Тако се учи књижевност и етика. Поезија се прво певала и говорила, па је тек онда муза научила и да пише. Свест се не подиже говоранцијом, него личним примером.
ПОРУКЕ КОЈЕ СЕ СРЦЕМ ДОДИРУЈУ
Издвојите нам најзначајније поруке о некој Вашој књизи, шта читалац носи са собом поимајући њен садржај?
‒ Нешто што је одавно написао Ава Јустин, о чему увек мислим: „Срце има своје разлоге, за које разум не зна. Срце је орао у човеку, а разум – гмизавац. Срце има невидљиви вид и невидљиви слух: оно и осећа и види и чује вечне светове Божје истине – светове надразумне, па ипак врло реалне. Разум, немоћни гмизавац, мили, гамиже, пипа: срце лети, пева, пророкује, удара крилима у горње светове.”
Милица Матовић
