У Колу српских сестара Драгица Станисављевић је нашла дом, породицу, зрачак среће и наде, потребне да би се могло веровати људима… Могло би се још много тога написати уместо ове три тачке које за њу, после четрдесет једне године живота, значе као да се поновно родила. То не исказује само искиданим речима. Више то говоре њене очи сваки пут на помен Кола и председнице Бојане Јакшић, која се труди да јој пружи што више доброте која, као да је до сада није ни окрзнула. О њеном тешком животу у родној Петници нам причају Бојана и волонтерка Зорица Радоњић, а Драгица, спуштене главе, тек повремено уздахом и погледом потврђује њихове речи.
Бојана познаје Драгицу још док је била дете. Долазила је са покојном мајком Лелом и сестром пре тридесетак година када је Бојана била председница Организације жена „Стари град“, а касније и Црвеног крста. Помагала им је као и свима који су јој се обраћали за помоћ. Али, ова породица јој је увек била пред очима и због млађе Драгице, која, због сметњи у развоју, није ишла редовно у школу. Тешко су живеле, прича нам председница Кола, посебно од када им је мајка умрла. Њихова стара кућа дотрајала је и урушила се потпуно. Бар некакав кров над главном понудиле су јој комшије…
Али, у њеној свакодневици све је и даље оскудицом опасано. Такви су и услови под тим, ипак, туђим кровом. Зорица нам прича да је, уместо пода, у просторији где обитава бехатон и шут. Храни се у Црвеном крсту, где је једно време помагала, али није могла да се снађе…
Драгицу је Бојана поново срела пре шест година, када је Коло добило своје просторије. Почела је чешће да долази да би узела нешто од гардеробе или хране за себе. И понешто да обрадује ћеркицу која одраста у једној хранитељској породици.
– Долазила је у град из Петнице раном зором. Једног дана ушла је у наш магацин и почела да слаже гардеробу и пакете. Тада сам јој понудила да остане као волонтер код нас. Од среће је почела да ме грли и љуби! Мислим да смо јој вратили веру у људе и да је са нама срећна – прича Бојана са посебном топлином у гласу.
У Колу је научила да пише, чита, броји… Одвоји понеку свеску и књигу за себе из гомиле коју често суграђани донесу, а онда седне код Бојане у канцеларију и са њом или Зорицом „слаже“ нова знања. Сад већ прелази градиво из четвртог разреда, не без поноса каже Бојана и додаје:
– Наша Драгица има проблема са говором и слухом. Добра је, паметна, радна, воли кад јој дам неку обавезу… Код нас је научила много тога, стекла лепе навике, да буде уредна на сваком кораку. И поред тешких услова долази на посао педантна, чиста. Али, рањива је, па кад је неко увреди, дође да је загрлимо, а онда јој буде лакше.
На ове речи у Драгичиним очима заискри суза. У покушају да је сакрије, осмехује се и стеже руку Зорици, која је уз њу, попут сестре. Да би „доказала“ да њих две причају истину, показује нам своје свеске за учење, води из просторије у просторију, показује да се све блиста и мирише!
Тек од сестара из Кола је за своју собицу у Петници добила шпорет, чункове, цеви за воду…
– Удружимо се и купимо јој понешто, да има кол`ко толико… А сваког дана дође из Петнице. Буди се пре четири сата ујутро. Често до Слатине и пешкачи, не би ли ухватила аутобус за Чачак. Раније је морала да чека да ми стигнемо у Коло, проводила време највише на Аутобуској или Железничкој станици. Није то место за њу… Сад јој је Бојана дала кључ, оспособила једну просторију у Колу, да није на улици…
Драгица је корисник помоћи Центра за социјални рад. Али, треба јој сигурност, да има место где може да живи живот достојан човека. Бојана каже да има добру сарадњу са Центром, да је рaзговарала са надлежнима. Нада се да ће и у локалној самоуправи имати слуха и наћи неко решење за Драгицу.
– Од велике нам је користи као волонтер. Дође у Коло пре свих нас. Заслужује награду, да добије неку гарсоњерицу на коришћење, да пристојну старост дочека. Заслужује похвалу целог друштва, а не само од нас у Колу! И надам се да ће је добити – каже Бојана.
На ове речи Драгици опет задрхти глас, па једва каже:
– Много тога ми је Коло дало!
Весна Тртовић
СТИЖУ ДО ЗАБОРАВЉЕНИХ
Коло српских сестара „Надежда Петровић“ је за протеклих двадесетак година стигло до многих породица, о чијој тешкој судбини су тек понешто знали сродници, који их временом забораве, често и сами опхрвани својим животима. Бојана Јакшић примећује да је то посебно одлика породица у сеоским срединама. Многима је Коло изградило домове, уредило домаћинства, подигло их „из пепела“. – Често ме зову, да се похвале шта су још урадили, да нас питају за савет о неким свакодневним стварима. Настојимо да им увек помогнемо, да им приђемо са љубављу. Не можемо другачије… – прича Бојана.
