ОБЕТИНЕ, ВЕОМА ВАЖНО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ
Чачански крај обилује народним обичајима, а поготову из летњег циклуса. Једна од народних светковина која се празнује у селима и градовима је заветина, обетина, литије или крсти. Реч обетина је старословенског порекла, што значи „завет“, односно „свечано обећање“. Ово је веома жив обичај који сеже у давна времена, а у чачанском крају готово свако село има свој заветни дан.
Свако село и сваки град има свог светог заштитника, кога слави и светкује. Заветине се најчешће празнују у периоду од Спасовдана до почетка Петровог поста. У оквиру редовних активности етнолози посећују места записа, а ове године су били у Љубићу, Пријевору, Вујетинцима, Доњој Трепчи, Врнчанима, Горњој Горевници, Прислоници и Соколићима. Наравно, као и претходних година, молитве су читане и у Атеници и Кулиновцима. Истраживањем етнолога евидентирано је више од 60 записа.
– Важно је да се повремено иде на терен да бисмо видели које су промене настале у одређеном обичају. Наравно, неминовне су мале промене, али најважније је да опстане обичај који се одржава закрштавањем дрвета, преливањем вином, читањем молитве и обилажењем села, када говоримо о обетинама. Запис је свето дрво, на коме се урезује крст. У овај обичај је укључена и Српска православна црква, иду литије, носе се барјаци, свештеник чита молитве поред сваког записа – каже за наш лист етнолог Народног музеја Снежана Шапоњић Ашанин.
У српској традиционалној култури обетине су се одувек обележавале као веома важно културно наслеђе. За разлику од крсне славе, која је уписана на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа, заветине су светковине које обележава једна заједница, једно село, или један град, објашњава наша саговорница.
Литија са барјацима, иконама и крстом креће од Цркве, после јутарње молитве која је посвећена свецу, који се слави. Прво се закрсти стабло у порти Цркве, а потом се обилазе остали записи. Село може да има само један или више записа. Када се обиђу сви записи, верује се да је направљен магијски заштитни круг и да је село заштићено од непогода, невремена и несрећа, каже етнолог.
– Посебну важност овог обичаја има дрво – запис. Сматра се да је вероватно у предхришћанском времену настало обожавање дрвета, некада је стабло чак представљало и храм. У недостатку цркава људи су се молили испред дрвета – записа, обраћајући се божанству и очекујући да ће их заштитити и учинити их срећним. На свако дрво – запис урезује се крст који се посипа освећеном водом и вином. У неким крајевима стабло се окити цвећем и слаткишима. А у појединим селима се чак меси и славски колач, приносе жито и вино, пали свећа, све што је карактеристично и за крсну славу. Али, увек се припрема гозба како би се људи окупили и да би се приношењем хране умилостивио светац да селу подари благостање. Закрштавање стабла има велику хришћанску симболику. Један од главних верских елемената овог обичаја је обилажење посвећеног дрвета, од којег се очекивало да утиче на летину и да је сачува од непогоде. Свештеник код стабла чита молитве за благостање села, да роде њиве, виногради, да Господ подари довољно сунчаних дана, али и кишних, све што је потребно земљишту да би летина била родна, а људи срећни и задовољни. Управо због тога су бирана велика и разграната стабла, најчешће је то липа, храст, јабука, крушка, трешња, орах… Занимљиво је да је у Коњевићима дрво – запис лоза. Иначе, забрањено је скрнављење записа и посвећено дрво се не може одсећи све док се не сасуши – наглашава Шапоњић Ашанин, додајући да дрво – запис може да буде на заједничком земљишту мештана, на раскрсници путева, или и у дворишту породичног имања, домаћинства.
Наравно, због очувања српске традиције веома је важно да се овај обичај преноси на млађа поколења.
– Леп пример је вртић „Чудесна шума“, у чијем дворишту се налази крушка као дрво – запис. Јако је важно да су литије дочекала сва деца која похађају тај вртић. Малишани су били одевени у народну ношњу, играли су коло, певали наше изворне песме. Деца ће тај догађај памтити и када одрасту преносити на нове младе генерације. То је спој традиције и младости. Такође, лепо је било и у Горњој Трепчи, где су учествовала деца из основне школе. То су дивни примери како се чува и преноси културно наслеђе на млађа поколења – нагласила је Јелена Милићевић, етнолог Центра за неговање традиције Чачак.
Н. Р.
Фото: Архива саговорница
