SAŠITI ŠUMU, SPOJITI VIDLjIVO I NEVIDLJIVO…
Publika je rekla – Katarina Alempijević. Uspeh je tim veći, jer je čačanska umetnica samo jedan od tri autora koje su selektori najstarije likovne manifestacije u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, za 60 godina postojanja, pozivali da izlažu na Memorijalu Nadežde Petrović. Pre Katarine, to su bili Božidar Plazinić i Mihajlo Đoković Tikalo. Izložbu je, za nešto više od mesec dana, videlo oko 1.500 posetilaca, saznajemo od kustosa izložbe Mirjane Racković. Među njima su svakako i oni koji su glasali za Katarinu Alempijević. Potpisnica ovih redova svedoči da su već na samom otvaranju izložbe, za čačansku umetnicu glasale i njene kolege, izlagači na Memorijalu. Tako je Nagrada publike 30. Memorijala Nadežde Petrović u konkurenciji simboličnih 30 umetnika i umetničkih grupa iz Srbije i zemalja regiona, sa najviše osvojenih glasova pripala Katarini Alempijević, akademskom slikaru iz Čačka, za ambijentalnu instalaciju „Kroz šumu“. Glasovi publike prebrojani su nakon zatvaranja izložbe, u utorak, 10. novembra. Nagrada podrazumeva samostalnu izložbu u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“. Rad Katarine Alempijević je specijalno nastao povodom jubilarnog Memorijala, višeslojan je, kombinuje arhetipsko i imaginarno, a skrenuo je na sebe pažnju publike i na samom otvaranju najstarijeg bijenala na Balkanu. Ova prestižna nagrada, povod je za razgovor sa umetnicom koja, koliko nenametljivo, povučeno i suptilno stvara, toliko na drugoj strani manifestuje dela snažne ekspresije i duboke, višeslojne poruke.
Koliko umetniku zanači Nagrada publike?
-Činjenica da sam se kao publika, lično i profesionalno razvijala i rasla uz Memorijale, a da sam ove godine imala priliku da se nađem među izlagačima, već po sebi je velika čast. Mogućnost da nakon izložbe Linea alba iz 2013. godine (crteži nožem u papiru i objekti) ponovo samostalno izlažem u prostoru Umetničke galerije „Nadežda Petrović“, priznanje je i izazov. Podrška kolega, istoričara umetnosti i, takozvane, opšte publike uvek je dragocena. Jer publiku, zapravo, čine pojedinci koji imaju potrebu da vide i promišljaju, koji još uvek mogu umetnost da prepoznaju i da je osete, uprkos duhu vremena koje nas lišava, suštinski važnih stvari i nameće drugačije principe.
Tvoje radove i izložbe do sada je odlikovala izuzetna suptilnost i preciznost. Koliko je vremena bilo potrebno za realizaciju rada „Kroz šumu“?
-Fokusiranost i posvećenost zahtevaju vreme. To je moj lični izbor, moja potreba, otpor nagomilavanju senzacija, distrakciji pažnje, uopšte, brzini kojom se danas živi. Linearni prostorni crtež „Kroz šumu“, sašiven je od crvenog svilenog organdina. Način na koji je rad izveden, sastavni je deo njegovog ukupnog značenja. Ženski ručni rad je oduvek bio simbol „sumnjivog“ prostora ženske slobode i autoriteta.
Obrazloži nam koncept ovog rada, ženski princip u njemu?
-Povezivanjem motiva crvenih cipela i šume, rad preispituje višestruka značenja poetskih prostora tela, kretanja, granica. Osim motivima, pokušaj harmonizacije značenjske i plastičke strukture naglašen je i prirodnom svilom, materijalom složenog porekla i istorije povezivanja kultura, a i samim ručnim radom, šivenjem. Sašiti šumu. Šumu linija. Uz pomoć svetlosti i vazduha. Obuhvatati prazninu, dodirivati nežnost i čvrstoću. Svaka linija traži svoj put. Zajedno, one grade gotovo bestežinsku formu; preklapaju sopstvenu prozirnost, vizuelni slojevi intenziviraju crvenu boju i njeno ambivalentno značenje: život i smrt, radost i bol. U isti mah otkrivajući i skrivajući, spajaju vidljivo i nevidljivo. Poput šume: tiha je, a u njoj život vrvi. Tragovima bajke i mita, arhetipske simbolike, lični doživljaj se kreće tankom linijom ispitujući fluidne, fragilne, promenljive prostore ženskog. Šuma je simbol ženskog principa, granica prirode i kulture, pripitomljenog i divljeg u nama, imaginacije i logosa. Ona je prag, mesto prolaska i prelaska. Mesto preobražaja.
CRVENA, BOJA KRVI I VATRE, LjUBAVI I ŽIVOTA, BOJA STRADANJA…
Nadrealno i realno. Nevidljivo i vidljivo. Obojen vazduh. Zašto crveno?
-Crvena je osnovna, arhetipska, prva boja, neminovnost. U gotovo svim istorijama jezika, izraz za crvenu boju je najstariji u imenovanju boja, često je sinonim za obojeno, ali i za lepo. Boja je krvi i vatre, koje su međe naše egzistencije. Od davnina se povezuje sa ljubavlju i životom, ali i stradanjem i žrtvovanjem. Crvena je boja u prvom licu, boja krvi i srca, crveni iskazi su neminovno iskreni, lični. Crvena je boja ženskog iskustva, tela koje može da donese život, ili da ga, pod okriljem mita, razori. Crvenjenje je simbol stanja ekstremne osećajnosti. Preispitivanje mogućnosti da se bude rana, i da se uprkos tome poseduje lepota, da se bude nežna i snažna. U prostoru između ambivalentnih značenja crvene nalazi se i povod za moj izbor.
Utisak je da crvene cipelice prizemljuju svu tu dinamiku. Materijalizujući prisustvo i kretanje, one istovremeno asociraju i na imaginarijum bajki o vilama i princezama?
-Otvoreno je pitanje da li cipelice prizemlju dinamiku, ili su njen izvor. U simboličkom smislu, cipele su čuvari naših stopala, koja predstavljaju kretanje i slobodu. Prava priča o crvenim cipelama (na kojoj se zasnivaju mnoge verzije, uključujući i Andersenovu) nalazi se u knjizi Klarise P. Estes „Žene koje trče s vukovima: mitovi i priče o arhetipu divlje žene“. Autorka analizira priču o siročetu, devojčici koja od ostataka tkanine svojim rukama napravi par crvenih cipela, voli ih, hodajući u njima, ona krči svoj put. Cipelice je čine radosnom, a istinska radost je krv njenog života. Ali, kako to u bajci biva, jednoga dana u njen život doškripi pozlaćena kočija. I zamka je tu… Bajka nas uči da je taj par crvenih cipela simbol slobodnog, vitalnog stvaralačkog ženskog duha i duše, metafora za pronalaženje sebe i da ga moramo pažljivo čuvati i negovati, odolevati surogatima, zamkama, uprkos teškoćama…
TRAŽENJE PUTA KROZ SOPSTVENU, UNUTARNJU ŠUMU…
Očekuje te samostalna izložba. Kako ćeš je izvesti, hoćemo li stvarno biti u prilici da prođemo kroz tvoju bajkovitu šumu, koja u ovom radu veoma podseća na krvotok, na bujanje života?
-Nagrađeni rad je deo ciklusa u nastajanju. Duboko poštujući delo i lik Nadežde Petrović, rad „Kroz šumu“ je i mali omaž Nadeždinim crvenim šumama i duhovnim stremljenjima. Imajući u vidu da je zgrada Umetničke galerije “Nadežda Petrović“ sagrađena za potrebe Ženske zanatske škole (ktitor zdanja iz 1911. godine bila je Ženska podružina Čačka), instalacija „Kroz šumu“ je i diskretna posveta duhovima i rukama žena koje su u tom prostoru predanim, posvećenim radom i učenjem sticale sopstvenu slobodu.
A kada govorimo o bajkama, one koriste šume kao metaforu senke. U mraku, lutajući kroz šumu, pruža nam se mogućnost da ugledamo svetlost. Prepuštamo se i postajemo svesniji. U kulturi pamćenja, šume korespondiraju sa imaginacijom onih koji su tražili šumski azil, izvan logosa. U knjizi „Šume, senka civilizacije“ R. P. Harisona, zanimljiva je teza da se ekološka briga temelji na dubljem shvatanju nestanka granica, jer nestankom šume, nestaje imaginacija i poezija. Prevazilaženje sopstvenih granica, preispitivanje tokom procesa rada, pripreme izložbe donosi radost (žrtve se podrazumevaju). Motivacija za rad je u mogućnosti otkrivanja novih prostora i relacija. Prilika za novo lutanje, traženje puta kroz sopstvenu, unutarnju šumu.
Zorica Lešović Stanojević
