УЗ ПОКЛОН СПОМЕНКЕ ПЕЦОВИЋ КОМПЛЕТИРАНА ЗБИРКА АБАЏИЈСКОГ ЗАНАТА
Недавно је Чачанка Споменка Пецовић, која деценијама живи у Новом Саду, очеву заоставштину поклонила Народном музеју. Реч је о предметима из некадашње радионице чувеног чачанског абаџије Душана Урошевића. У разговору за „Чачански глас“ госпођа Споменка је оживела поједине тренутке из детињства, наглашавајући да ужива у срдачној атмосфери и лепој сарадњи са Народним музејом.
ВРЕДНИ ПОКЛОНИ
– Мајстори абаџијског заната бавили су се израдом одевних предмета од сукна (абе), отуда и назив за занат. Израђивали су делове народне ношње од домаћег сукна, шајка и чоје. Гуњеве, антерије, фермене, зубуне, женске јелеке и украшавали их орнаментима од домаћег вуненог или куповног гајтана и бућме. Чачанске абаџије и терзије су биле прве занатлије које су основале своје еснафе 1838. године. У тренутку оснивања абаџијски еснаф у Чачку имао је 21 члана. Временом се занат развијао, па је 1900. године у Чачку било 35 мајстора абаџија. Алат којим су се служиле абаџије био је врло једноставан. Аршин, дрвени или метални лењир, маказе, напрстак, абаџијска игла, конац. Машина је почела да се користи после 1900. године. Осим ових алата коришћена је још даска за пеглање (колтата), пегла утија… Развојем кројачког заната и брзим променама у начину одевања, абаџијски занат већ у првој половини 20. века почиње да слаби. У Чачку је радило неколико мајстора све до почетка деведесетих година 20. века. Међу њима је био и мајстор Душан Урошевић, који је у својој радњи, у Улици Бате Јанковића, радио до 1992. године. Његова ћерка Споменка (Урошевић) Пецовић је очеву заоставштину поклонила Музеју и то нам много значи, јер смо уз предмете, које смо раније имали, сада комплетирали збирку абаџијског заната и надамо се да ће ускоро бити изложена – рекла је за наш лист Ивана Ћирјаковић, етнолог Народног музеја у Чачку.
Чачанка Споменка Пецовић, која последњих неколико деценија живи у Новом Саду, поклонила је Музеју вредне предмете из радионице оца Душана Урошевића, међу којима су: абаџијска машина за шивење (стара око 120 година, прерађена да ради на струју), пегла на жар, две пегле утије са постољем (већа и мања), пресвучена даска за пеглање, напрстак, алат и материјал коришћен за рад (маказе, конци, игле, траке), мушке панталоне, фермен, антерија, шајкача, фотографије и лични предмети. Поред тога, госпођа Споменка је поклонила и један комплет за служење пића од стакла и завесу за Етнолошки музеј у Чачку, навела је Ивана Ћирјаковић.
ЗАХВАЉУЈУЋИ ИГЛИ И КОНЦУ
Споменка Пецовић се веома радује што ће предмети из радионице њеног оца заувек остати у Чачку, у Народном музеју.
– Мој отац Душан Урошевић је био један од првих абаџија у Чачку. Рођен је у селу поред Горњег Милановца. Када је кренуо пешке у Крагујевац да учи занат, од мајке је добио лепињу и новчић да купи хлеб кад буде био гладан. По завршетку школе, као најбољи ђак, дошао је у Чачак, где му је његов будући таст откупио машину на којој је учио занат и закупио му простор у коме ће радити. Тако је мој отац у Улици Бате Јанковића, код некадашње кафане „Моравица“, имао занатлијску радњу. Стари Чачани патме и велику љубав мојих родитеља. Отац је био јако сиромашан, а мајка Десанка Симовић (девојачко) из веома богате породице. Рођена је у Љубићу, а са две и по године остала је без мајке и о њој су бринули ујаци. Иначе, ученици мог оца, код нас у кући ништа нису радили, иако је тада то био обичај. Врло вешто би проценио ко је вредан да учи абаџијски занат. Ценио је вредне људе. Једном приликом ми је рекао: „Како имаш златне руке, била би добар шегрт“. Али, ја вероватно нисам била свесна тога, а нисам имала ни времена тиме да се бавим. Иначе, шио је до задњег дана живота, много је радио за иностранство – прича Споменка Пецовић, сетно додајући да је много волела оца.
У породици Урошевић је одрасло десеторо деце, сви су завршили средње школе, а троје факултете, „захваљујући игли и концу“.
– Били су добри родитељи. Јако лепо смо васпитани, говорили су нам да су најважнији ред и рад. Ја сам била шесто дете и памтим детињство пуно глади. Али, никада се нисмо жалили. Увек смо били мирни. Наравно, памтим и много лепих тренутака – каже саговорница „Чачанског гласа“, додајући да јој је један од најтежих тренутака, о коме нерадо прича, био развод родитеља у позним годинама: „Како су објаснили, када је дошло време да живе, они се више нису познавали“.
Споменка Пецовић је својевремено била запослена у „Слободи“, у војном делу, а када се преселила у Нови Сад, давне 1969. године, радила је у једном грађевинском предузећу. Данас ужива у пензионерским данима, као поносна мајка две кћерке и једног унука. Пошто је, како каже, „из куће понела да рад држи човека“ и данас пуно чита, бави се израдом бижутерије коју радо поклања, али и писањем. Планира да објави аутобиографску књигу, у којој ће посебно место имати њен вољени отац, абаџија Душан Урошевић.
ПРИЧЕ О СТАРИМ, МИНУЛИМ ВРЕМЕНИМА
– Веома је важно што Чачани, ма где живели, свој град никада не заборављају. Госпођа Споменка је желела да свом граду, односно, Народном музеју поклони неке предмете из радионице њеног оца, како би занат којим се бавио остао упамћен. Одлучила је да их поклони Музеју, јер ова установа културе чува, не само предмете, већ и приче о прецима и једном времену. Наравно, предмети ће бити евидентирани, фотографисани и изложени у оквиру, можда, неке будуће сталне музејске поставке, или као тематска изложба. Сарадња са грађанима је драгоцена, јер сви предмети, које баштини Музеј, доносе веома важне приче из којих можемо да сазнамо како се некада живело и радило у Чачку, како су функционисале занатлије и занатске задруге, какви су били хијерархијски односи у породици, како се славило и празновало, како су се некада женили и удавали… Сви дародавци, поред предмета, дарују и добре приче о старим, минулим временима из којих ће млади нараштаји учити – нагласила је етнолог Снежана Шапоњић Ашанин, захваљујући добром сараднику и пријатељу Музеја, госпођи Споменки.
Н. Р.
Фото: Архива Народног музеја
