„ЗОРА“, ИЛИ СЛИКАТИ ПРИРОДОМ…
Изложба Ђорђа Станојевића (1974) визуелног уметника и предавача под називом „Зора“ отворена је у петак, 18. јула, у Галерији чачанског Народног музеја.
Ђорђе Станојевић је напустио урбани атеље пре 15 година и формирао га је у природи. Од тада, кроз методологију његовог рада, спаја природне феномене са уметничким процесима. Сва дела настају испод отвореног неба без обзира на временске прилике. На овај начин слике постају медиј који спаја покидану везу између човека и природе – рекла је поздрављајући уметника директорка Народног музеја у Чачку Делфина Рајић и указала на битне моменте из професионалне биографије излагача.
Основне, магистарске и докторске студије завршио је на Факултету ликовних уметности у Београду. Професионалну каријеру започео је 1999. године, после завршених основних студија. До сада је имао 50 самосталних и многе колективне изложбе у земљи и иностранству. Редовни је професор на Факултету савремених уметности у Београду. Оснивач је и уметнички директор међународне платформе Nature & Art , која се бави повезивањем природних са уметничким процесима. Бави се теоријом уметности, пише критику и есеје у области ликовних уметности. Његова дела су заступљена у музејима и приватним колекцијама у Србији, САД, Кини, Француској, Шпанији, Аустрији, Немачкој, Холандији, Канади, Италији, Грчкој, Швајцарској, Луксембургу, Португалији, Румунији, Мађарској, Словенији, Црној Гори и Белгији.
О изложби „Зора“, говорио је и наш уметник Божидар Плазинић, руководилац Центра за визеулне уметности и визуелна истраживања „Круг“.
-Уметничку активност Ђорђа Станојевића, од почетка његове каријере, карактерише дијалог са природом, материјалима и њиховим енергијама и потреба да кроз теоријске анализе вербализује однос човека и природе у процесу уметничког дела. Ту теоријску праксу уобличава у својој докторској дисертацији на тему „Природа и уметност као могућност радикалне уметничке праксе“, што ће касније дефинисати као концепт сликати природом. Потреба за дијалогом са природом одвела је импресионизам у природу, егзотичне пределе, уметнике Ленд арта, Волтера де Марију, Ричарда Лонга, Роберта Смитсона, да своју уметничку праксу наставе изван атељеа и музеја. Станојевићев дијалог одвија се скоро две деценије у родној Осечини, родитељском поседу на ком замењује рад у београдском атељеу. У свом воћњаку, сличном Рилкеовом, чију књигу држи на столу, открива поетику простора, воде, ватре, сањарења, како их је насловио Гастон Башлар, која му кроз зону медитације обезбеђују мир и тишину, „право на говор“ ((Susan Sontag) – навео је Плазинић.
Две деценије на платнима Ђорђа Станојевића, окренут ка небу, на отвореном, одвија се његов дијалог са земљом, водом, ватром, пигментом, кишом, сунцем и снегом. Чудесни алхемијски процес материју претвара у енергију, звук, светлост. У есеју „О мирноћи“, Александра Лазар пише: „Станојевић тежи преображају и достојанству које достиже блиски спој уметности и природе.“
Професор Станојевић је захвалио на прилици да излаже у чачанском Музеју и говорио о природи и свом истрајавању и инспирацији да слика под ведрим небом, и одлуци да никада не слика у атељеу.
Изложба је отворена до 5. августа.
З. Л. С.
