– Поправља и израђује хармонике, свира и пева. – До сада је имао неколико музичких радионица. – Још увек ради, иако је напунио 90 година. – Осим што поправља и израђује музичке инструменте, он је и ковач, столар, пинтор…Подигао је о свом трошку први споменик српској хармониви.
– Моја животна фолозофија заснива се на геслу: „Колико знаш да радиш, толико и вредиш!“ Вечито, мој радни дан био је од јутра до сутра. Ја сам живео да бих радио, док поједини људи раде само да би живели, а она трећа класа, деструктивни људи, вечито живе на терету оних који више стварају, него што троше… – записао је, између осталог, Мијодраг Мијо Бајић у књизи „Хармоника, велика наука“, чији је аутор. Поред тога што је занатлија, свестрани музичар, он је и писац. Написао је осам књига. Поједина његова дела превођена су на неколико светских језика.
Мијо признаје и да се никада није одмарао, нити празновао. Тако је научио од малена. Већ од четврте године живота, дружио се са старијим људима и од њих учио. Није му требало много да научи и савлада столарски, пинторски, кројачки, механичарски занат. Чак је у свом домаћинству, у Богданици, почетком педесетих, увео струју, користећи воду са чесме. Никада није куповао одела, увек их је шио. Поред свих заната, ниједан посао у пољопривреди му није непознат, напротив.
– Стари су ме учили да је земља златна подлога, без ње нема хране, она је и лек! Био сам дечачић када сам калемио воће. Једино, молио сам оца да ми припреми земљу. Одавно сам правио нешто што је налик данашњим пластеницима. Побијем дрвене стубове, покријем их и оградим грањем и лишћем, а претходно се сам побринем за расад. Све сам радио ручно, копао, косио, сејао… Ноћу сам свирао, а кад се вратим кући, одем право у њиву или ливаду. И данас, у 91. години, могу да косим – каже Мијо Бајић. Има и више имања у чачанским селима која одржава…
Живот на селу, дружење са мајсторима и стријима, научили су га занатима и осталом рукораду. А, када је реч о музици, која је окосница приче о Мију, деценијама је усавршавао урођену даровитост.
Поправио је Мијо око осам и по хиљада хармоника. Од 1957. године, израдио је их је више од 60. И данас је у животу прва хармоника која је Мијових руку дело. Специјалиста је за дугметаре. Све ради ручно, како каже, нема ЦНЦ машину. И, засигурно, рукотворину не може да превазиђе ниједан фабрички израђен инструмент.
Осим хармоника, Мијо прави, поправља и репарира клавире, фруле, виолине, електричне клавијатуре. Делове за музичке инструменте набавља у Италији и уз помоћ Данијеле Вагнер, потомкиње чувеног композитора Рихарда Вагнера. Она живи и ради у Београду.
Цео живот је Мијодраг Бајић био приватни предузетник. Колико год да је радио и стварао, ништа га није удаљило из музичке радионице. Због разних предвидивих и непредвидивих околности, имао је неколико радионица. Последњих година и деценија, са супругом Радовинком, живи и ради у чачанском насељу Лугови. Отац је два сина.
– За 70 година, колико се бавим музиком, свирао сам и певао у скоро свим хотелима у бившој Југославији. Био сам и слободан уметник. Једно време сам свирао и са оркестром Јанике Балаша. Док сам то радио, ниједном нисам рекао колико кошта песма или да одсвирам коло. Увек сам људима говорио: „Драге воље!“ Написао сам око 360 композиција, снимио албуме. Својевремено сам опремио и уредио музички студио. Данас су техника и технологија напредовале, али нека га. Имам музичку опрему коју не бих дао низашта! За ових 70 година, помогао сам многим младим људима да савладају свирање на хармоници и другим инструментима. Многи моји ученицу су прваци Србије и света у свирању хармонике. Не тражим ни за часове, пошто-пото, да ми буду плаћено. Волим да деци преносим знање. Годинама сам покушавао да оповргнем заблуду да беле дирке дају пун, а црне пола тона. Нема ко да ме чује! Сви фиксирани инструменти су равномерно подељени на 12 делова. Они не дају пола или цео тон – објашњава Бајић.
До сада је 30 његових ученика стекло титули Првака Србије и света у свирању хармонике. Четрнаесторо његових ученика побеђивало је на такмичењима у Новом Саду, Опленцу, Сокобањи… Остали су светски прваци, међу њима и Петар Марић и Марко Шеварлић.
Освојио је Мијо Бајић доста награда и захвалница. Добитник је и признања за радио аматерство. Својевремено је направио детекторе са слушалицама и радио апарат. Многе награде је морао да премести из музичке радионице у кућу, јер, наравно, хармонике имају предност и заузимају највише простора. Оставио је икону коју му је поклонила Лепа Лукић. Она је, каже Мијо, први пут запевала, уз његову музичку пратњу. Исто тако, врло му је драга захвалница који је добио од једног еколошког покрета из Новог Сада…
Мијодраг Мијо Бајић подигао је прошле године спомен-бисту хармоници у Богданици.
– Имамо споменик труби у Гучи и виолини у Прањанима, а немамо хармоници. Хармоника је главни инструмент на народним весељима у Шумадији. Некада је споменик труби постојао и на Косову пољу. Знам, служио сам војску у Косовској Митровици две и по године. Пошто, нисмо имали никакво обележје посвећено хармоници, решио сам да га ја подигнем. Један сам од најстаријих и највећих хармоникаша у Србији, можда и свету. Још увек нисам завршио споменик. Остало је да се стави хармоника и још неки детаљи. Људи воле ту да дођу, сликају се, нарочито они који живе у иностранству. Зато сам хтео да оставим трајно наслеђе Србији и српском народу – наводи Мијо Бајић и подсећа да је музичка уметност највиши степен људске интелигенције, здравог разума и доброг слуха, природног темперамента, као и визуелних осећања апсолутне лепоте говора песме и мелодије. И те речи записао је у књизи „Хармоника, велика наука“, чији је аутор.
