MILICA GAJIĆ I NJEN BREND „STITCH“

milica111„SVAKI UNIKAT PRIČA SVOJU PRIČU“

Milicu Gajić, dvadesetosmogodišnju majku dvoje mališana, osnivača brenda “Stitch”, zatekli smo na DUK pijaci za štandom na kome je izlagala nesesere i cegere. Međutim, to nije jedino čime se ova kreativna mama bavi. Rodom sa Kosova, živela je u Beogradu, gde je završila kratak kurs šivenja i počela da izrađuje kostime za decu, ćebiće za bebe, a potom je usledilo sve ostalo što je Milici palo na pamet ili nekom od njenih kupaca. U Čačak ju je dovela ljubav i osoba koja joj daje podršku u onome što radi.

 

Oduvek je za sebe mislila da je kreativna. Želela je da upiše fakultet, da se obrazuje, ali je rano postala mama, i to joj je odredilo životni put, a umnogome i njene kreacije. Kako kaže, glavna inspiracija su joj deca i priroda. Cegeri na kojima su oslikani bambusi, obojeni bojama šuma ili mora, neseseri sa ptičicama, ćebići sa “pričom za svako dete”, samo su neki od proizvoda koje je stvorila Milica, a stigli su i do kupaca van Srbije.

collage1

Počela je da šije još 2010. godine. Završila je kratak kurs šivenja, ali kaže za sebe da je samouka. Tada je živela u Beogradu i imala je veliku pomoć od majke jednog od svojih prijatelja, Bojane Uzelac, koja se bavi šivenjenjm kostima za decu.

– Na samom početku moje „karijere“ upoznala sam Bojanu i počela sam prvo da šijem dečije kostime za maskembale. U početku sam radila kod nje, a kasnije osnovala svoj brend -„Šivene maštarije“. To je zaista u Beogradu prolazilo odlično. Mnoge igraonice su bile zainteresovane, za rođendane, za animacije… Međutim, kada sam se vratila u Čačak, to je stalo. Ovde nema kupaca za takve stvari – priča Milica.

Kao i svaki kreativac, oduvek je bila nošena željom da stvara. A njena je želja bila da oslikava tekstil i to je počela da radi. Uglavnom, za nesesere i cegere, koristi ameriken platno, koje smatra najprirodnijim.

cegeri

DECA I PRIRODA KAO INSPIRACIJA

Svašta joj je padalo na pamet da bi mogla da napravi za svoju decu, zatim za poklon nekome i tako je pokrenula svoju „manufakturu“, brend pod nazivom “STITCH”, koji za sada reklamira preko fejsbuk stranice i instagrama, ali planovi su joj mnogo ozbiljniji.

mick-Uvek za poklon radije nešto napravim, nego što odem da kupim. To mi je draže. A mogu da sašijem svašta. Svako može da me kontaktira i traži ono što želi, a ja ću dati svoj maksimum da to uradim najbolje moguće – kaže Milica. A da svojim radom oduševi one koji pazare od nje, dokaz su zadovoljni kupci, koji joj se vraćaju. “Prvi kostim za decu radila sam po poruxbini jednog tate, cenila sam ga 2.500 hiljade dinara. Kada ga je preuzeo, platio mi je duplo, jer je bio oduševljen”, priča Milica sa ponosom, jer kaže da joj najveću energiju i satisfakciju daju upravo zadovoljni kupci.

Iz prvog braka ima devojčicu i dečaka, pa otuda i deca kao inspiracija. Zato su među njenim prvim proizvodima bila i ćebenca za decu. Sašila je nekoliko, a bila su kružna, metar i po u prečniku, sa mogućnošću da se saviju i spakuju u vreću za igračke.

– Postavljala sam ih koflinom, a svaka aplikacija na ćebencetu bila je neka priča za dete koje će se njime pokrivati. Na jednom je bio svemir, na jednom bajka koju sam sama osmišljavala za jednu devojčicu. Jedno ćebence je čak otišlo za Austriju. Kupio ga je Šveđanin za sestru koja živi u Austriji, a njen muž je astronaut. To je bilo ćebence sa aplikacijama raketa i kosmonauta koji leti – objašnjava Milica.

Sada malo pauzira sa kreativnim radom, jer, kako kaže, pokušava da prebrodi finansijsku krizu koja traje već drugu godinu. Zato trenutno radi u jednom kafiću, jer od prodaje svog ručnog rada ne može da se finansira.

U Čačak se preselila zbog dece. Želela je da oni odrastaju u sredini koja je mirnija i sigurnija od prestonice. Vaspitava ih na sebi  svojstven način, baš kao pravi kreativac. Nemaju mobilne telefone, ne koriste internet, mogu da slušaju muziku i da stvaraju.

mic

JEDNOGA DANA OTVORIĆE SVOJU “PRODAVNICU”

Kako kaže Milica, ima plan da joj ono što radi bude glavno zanimanje od koga će moći da živi. Ali zna da joj je za početak potreban dobar marketing, a za njega i novac.

– Ciljna grupa mi nisu ljudi u Čačku. Najbitnije je stići do inostranstva, jer tamo je ručni rad veoma cenjen. Izlagala sam u „Dragstoru“ u Beogradu, oni komisiono prodaju stvari. Naplaćuju 25 evra po mesecu samo za izložbeni prostor, a na cenu jednog proizvoda se ugrađuju 20 posto. Do kupaca van Srbije može se stići samo poznavajući ljude van Srbije, jedino tako. Društvene mreže pomažu, ali samo sa reklamom, koju je potrebno platiti. Postoji sajt “Eci”, koji je namenjen samo za one koji se bave ručnim radom, na kome, u jednom momentu, planiram da otvorim prodavnicu, da se reklamiram… – priča nam Milica.

mkok

Svaki Miličin proizvod je unikat. I nikada ne ponavlja dva ista. A kako ona kaže, unikat koji nosiš je nešto što priča neku priču o tebi. Zašto Srbi ne prepoznaju vrednosti unikata?

– Ja ne želim da imam ništa etiketirano, ništa što se ponavlja. Nekada su pankeri bili pocepani, sad su svi pocepani. Stilovi su se izmešali. Pobrkali su se lončići poprilično. Mislim da retko ko od mladih, ume da ceni ručni rad, zato što je manufaktura uradila svoje. Svi se etiketiraju. I u osnovnoj školi je bitno šta nosiš. Koliko para imaš i koji telefon imaš. Poremećene su vrednosti u ovom sistemu – priča Milica. Sa druge strane, krivi i nemaštinu u kojoj mnogi žive. Zato ljudi možda ne cene ručni rad, jer je on uvek bar malo skuplji od onoga što se proizvodi u fabrikama i mašinski. Ali, za svaki unikat potrebno je razmišanje i rad koji zahteva kreativnost, vreme i strpljenje.

nes– Ja obožavam to što radim, jer me imam strpljenja i mnogo me smiruje. Ali, ja ne pravim 50 ćebića za decu, već samo jedno na koje sam tada fokusirana. Samo za aplikacije, da ih osmislim i iskrojim, treba mi jedan dan, zatim našivanje i krojenje… Tri do četiri dana mi je potrebno da sve to sastavim kako želim i na kraju prodajem unikat, nešto što će imati samo jedna osoba i niko više – kaže Milica.

Iako je trenutno baš život i ne mazi, kao ni mnoge mlade ljude, ono što fascinira kod Milice je njena upornost. Ušla je u koštac sa životom koji živi i ne odustaje od svojih želja. Svoju kreativnost i ono što joj ona pruža neće zanemariti, jer je „došlo takvo vreme“.  Boriće se da svoju ljubav i rad pretvori u posao od koga će živeti, a mi se nadamo da će mame širom sveta jednoga dana pokrivati bebe Miličinim ćebićima, a ono što kupe nositi u Miličinim cegerima.

 

 KOSTIMI ZA DECU

kostimiMame i tate, pogotovu trogodišnjaka i onih malo starijih, znaju da njihovo dete najviše obraduje igračka sa likom nekog omiljenog crtanog junaka ili super heroja, kao i odeća sa njihovim slikama. A kada se uvuku u kostim Spajdermena ili Supermena, a devojčice se “pretvore” u Frozen, njihovoj sreći nema kraja. Svaki roditetlj koji želi da kostimom obraduje svoje dete, može kontaktirati Milicu i zatražiti kostim kakav želi.

-Sve što sam radila su bile poruxbine po merama deteta. Najviše traženi kostim, jedno vreme,  je bio Sportakus. To je lik iz crtanog filma – super zdrav, u plavom odelu sa štitnicima i deci objašnjava šta treba da rade. Taj kostim nije imao gde da se kupi. A prvi koji sam napravila je bio kostim “angry birds” – priča Milica i kaže da kostime pravi od materijala koji su potupno prilagođeni deci, uglavnom od satena, pamuka i mikrofibera.

I.M.

 

Оставите одговор