„БЕЗ ВИДА, А ДАЛЕКО ВИДЕ“
Од 1955. године Међуопштинска организација слепих (МОС) Чачак и њени многобројни чланови прешли су дуг пут. У жељи да о установи „која има срце и душу и која је годинама исписивала разне животне приче“ остане забележен траг за будуће генерације, председник ове организације Дејан Томић је покренуо идеју о монографији која би сабрала све прохујале године. У уторак, 16. децембра, монографија „Без вида, а далеко виде“, чији су аутори Светислав Љ. Марковић и Радован М. Маринковић, представљена је у Градској библиотеци “Владислава. Петковић Дис“, а ова промоција ушла је у програм обележавања Дана Града Чачка.
Напомињући да је Радован М. Маринковић написао монографију поводом 50 година МОС-а, професор Марковић је рекао да нова монографија, на 290 страна и са богатим илустрацијама, обухвата хронолошки развој установе. Подељена је у више поглавља, укључујући и списак свих чланова, а било их је више од 500 током свих протеклих година.
– Такође, издвојена су и поглавља са успешним члановима, јер треба знати да је међу слепим људима било научника и спортиста… Посебно поглавље се односи на спорт, а то је оно што највише импресионира. Чланови овог друштва освојили су три златне олимпијске медаље, били на многим светским и европским првенставима! Имали су импресивне резултате, што је мене највише изненадило и одушевило. Ту су и две песникиње… Дом слепих који је основан 1982. је најлепши у целој нашој држави, сматрају чланови – навео је Марковић.
На монографији су радили више од годину дана, а професор истиче да је велику помоћ имао од чланова друштва, посебно од Божане Марковић, садашњег секретара МОС Чачак, која је допринела да се лакше дође до фотографија и грађе за ову књигу.
– Када смо урадили монографију, читали смо је неколико пута нас двојица аутора, лектор, рецензент. Када сам Божану замолио да и она прочита, тражила је да јој пошаљемо у ворду, мејлом. И она, као слабовида, пронашла је још 20 грешака захваљујући говорном софтверу. Иако хендикепирани, ови људи од нас не очекују помоћ, више траже разумевање. Организација је многе своје чланове школовала, запослила, то је најважнија порука ове књиге – истакао је Светислав Љ. Марковић.
Садашњи председник МОС-а Дејан Томић је вид изгубио 2013. Скоро да није знао за удружење. Игром судбине, каже, дошао је у Дом и схватио да у њему има много квалитетних људи.
– Организација слепих у Чачку основана је 4. децембра 1955. Дочекали смо ових првих 70 година, надамо се и да ће деца ере технологије наставити са радом. Младих има мање, али сваког дана, ипак, учлани се неко нови. Има и оних који вишом силом одлазе, то је наш животни пут. Већ неколико година имамо око 310 чланова. Покривамо Ивањицу, Лучане, Горњи Милановац и Чачак, одакле је највећи број чланова. Много је оних који имају проблем са видом, али нису чланови удружења. Позивам их и овим путем да дођу у наше просторије, да виде како живе судбеници попут њих самих – рекао је Томић и додао да нису желели да јубилеј обележе „дружењима и захвалницама“, већ да новац искористе за штампање монографије, како би оставили нешто конкретно за будућа генерације.
У уводном делу програма, Лела Павловић, директорка Међуопштинског архива у Чачку, навела је да почетак организације слепих можемо наћи у Заводу за слепе и глуве инвалиде у Бизерти (Тунис), који је основан децембра 1917. године. Циљ је био да се помогне српским ратницима који су, изгубивши чуло слуха и вида, губили веру, наду, самопоуздање. Предлог је дао Вељко Рамадановић из Земуна, специјални педагог и социјални радник, који се у Прагу специјализовао за наставу са слепом и глувом децом. Он је адаптирао Брајево писмо за српски језик. Данас школа у Земуну носи име овог великог педагога.
Почасно место за оснивање организације у Чачку припада Ружици Мандић, слепој ћерки познатог чачанског трговца и ратника Обрена. Прикључили су јој се још двоје суграђана са проблемима вида, Војимир Маричић и Милка Бркић. Заједно са Ружицом, они су утемељили организацију која покрива данашњи Моравички округ, истакла је Лела Павловић.
Организација је променила неколико подстанарских адреса. Од 25. јуна 1982. свечано су отворена врата Дома слепих у Драгачевској улици, када је удружење имало 202 члана. Највећу заслугу за овај Дом има тадашња председница Милка Бркић.
„…Чачанска организација одувек је тежила да слепи људи буду отворенији према свом граду, да на састанцима расправљају о проблемима. И зато се њени чланови не осећају усамљено и изоловано, имају пријатеље, друже се, живот им је испуњен. Чачак има велико срце за слепог човека“, говорила је Милка Бркић.
Многи слепи су одмах после оснивања добијали посао у фабрикама, а други су касније завршавали и високе школе, факултете. Набројала је Лела Павловић и данашње успешне слабовиде у многим областима, економији, праву, музици, спорту… Као најпознатије слабовиде суграђане издвојила је Михаила Ирижанина, јунака Великог рата из Прељине и Драгомира Стојчевића, доктора правних наука, универзитетског професора из Чачка. Не треба заборавити ни дародавце, међу којима је највећи био учитељ Миленко И. Тошић, који је сву своју имовину после смрти 1983. завештао Савезу слепих у Чачку, због чега му је ова организација подигла споменик на Градском гробљу у Чачку.
Рецензију монографије „Без вида, а далеко виде“ потписује професор др Илија В. Поповић. Лектуру и коректуру урадила је Светлана Марковић, технички уредник је Зоран Јуреш. Штампана је у 150 примерака у „Графопринту“ из Горњег Милановца.
Весна Тртовић
